Knjige▹Književnost▹Domaći pisci
Карађорђе, 2.део трилогије: Хајдук Вељко
Друга књига трилогије историјског романа Карађорђе.
Приступајући раду друге свеске трилогије историјског романа (од које је Карађорђе прва) писац је, нажалост, морао да води рачуна о томе да у животу скоро свих знаменитих људи из Првога устанка сенка заузима највеће место. Пишчево осећање за Вељково херојство и погрешке, као и за величину Карађорђеву, не може се ставити ни у какву филозофску формулу о схватању историје, пошто се то није желело у писању овог популарног дела, јер је историја послужила само као хроника, нажалост доста сува и непотпуна.
Из тог малог материјала, писац је покушао да разуме једну тако чудну душу као што је била Вељкова. То му је било отежано тиме што нико од људи из Првог устанка није толико био заљубљен у сопствену душу, као Хајдук Вељко. Иако он није био онако велика и трагична личност као Карађорђе, ипак је немогућно ставити га у исти ред са осталим војводама из Првог устанка.
Загонетност његове личности привукла је писца и нагнала га да потражи шта је у његовој раскошној души било људског, ванљудског и народног, шта претераног и шта истински херојског. Нема ни у једном нашем јунаку из блиске прошлости толико херојско лирског, распусног, ритерског, непредвиђеног, несвесно сировог или доброг, али сувише свесног свога имена и славе стечене једино сабљом. Ако свако људско доба доноси увек нечега новог психолошки и етички, Вељко је један од најчистијих представника доба из Првога устанка, нова душа најбоље исказана једна од оних које ће Карађорђе да пренесе на идуће генерације и да им да снаге за идуће дуге напоре и трпљења. Ако Вељко не може да занесе у оноликој мери машту гомиле као Карађорђе, ипак је легенда о њему нешто најлепше и најчудније. Његова велика и ненасита душа носи у себи, кроз раздаљину од пет векова, сву машту косовске епопеје и сву величину Првога устанка. То је и навело писца да баш њега изабере као главнога јунака за другу књигу ове трилогије. Подаци о Стевану Живковићу, Ивану Југовићу, Добрњцу и Миленку Стојковићу унесени су у дело према писаним подацима нових и старих наших историчара. Писац се и овога пута старао да историју одвоји од маште, да истини да место које јој припада, и у томе погледу може мирне душе да пружи своју другу свеску читаоцима.
Стојан Живадиновић,
8 новембар 1931 Диселдорф.
Приступајући раду друге свеске трилогије историјског романа (од које је Карађорђе прва) писац је, нажалост, морао да води рачуна о томе да у животу скоро свих знаменитих људи из Првога устанка сенка заузима највеће место. Пишчево осећање за Вељково херојство и погрешке, као и за величину Карађорђеву, не може се ставити ни у какву филозофску формулу о схватању историје, пошто се то није желело у писању овог популарног дела, јер је историја послужила само као хроника, нажалост доста сува и непотпуна.
Из тог малог материјала, писац је покушао да разуме једну тако чудну душу као што је била Вељкова. То му је било отежано тиме што нико од људи из Првог устанка није толико био заљубљен у сопствену душу, као Хајдук Вељко. Иако он није био онако велика и трагична личност као Карађорђе, ипак је немогућно ставити га у исти ред са осталим војводама из Првог устанка.
Загонетност његове личности привукла је писца и нагнала га да потражи шта је у његовој раскошној души било људског, ванљудског и народног, шта претераног и шта истински херојског. Нема ни у једном нашем јунаку из блиске прошлости толико херојско лирског, распусног, ритерског, непредвиђеног, несвесно сировог или доброг, али сувише свесног свога имена и славе стечене једино сабљом. Ако свако људско доба доноси увек нечега новог психолошки и етички, Вељко је један од најчистијих представника доба из Првога устанка, нова душа најбоље исказана једна од оних које ће Карађорђе да пренесе на идуће генерације и да им да снаге за идуће дуге напоре и трпљења. Ако Вељко не може да занесе у оноликој мери машту гомиле као Карађорђе, ипак је легенда о њему нешто најлепше и најчудније. Његова велика и ненасита душа носи у себи, кроз раздаљину од пет векова, сву машту косовске епопеје и сву величину Првога устанка. То је и навело писца да баш њега изабере као главнога јунака за другу књигу ове трилогије. Подаци о Стевану Живковићу, Ивану Југовићу, Добрњцу и Миленку Стојковићу унесени су у дело према писаним подацима нових и старих наших историчара. Писац се и овога пута старао да историју одвоји од маште, да истини да место које јој припада, и у томе погледу може мирне душе да пружи своју другу свеску читаоцима.
Стојан Живадиновић,
8 новембар 1931 Диселдорф.
Детаљни подаци о књизи
Наслов: Карађорђе, 2.део трилогије: Хајдук Вељко
Издавач: Talija izdavaštvo
Страна: 330 (cb)
Povez: meki
Писмо: ћирилица
Формат: A5
Година издања: 2016
ИСБН:
Budite prvi koji će svoje mišljenje podeliti sa drugima (