Казивања једног боготражтеља свом духовном оцу није обична књига. Њен састављач је није писао да би се њоме прославио. Да је имао ту намеру не би сакрио своје име. О њему поуздано само знамо да је био, како сам себе назива ,,по милости Божјој хришћанин, по делима велики грешник а по звању – бескућни боготражитељ поклоник“. Једини циљ ове Богом и смирењем светих озарене душе био је: да прослави својим сведочанством и искуством. Име које је изнад сваког имена и у коме је једини спас људима (ср. Д. Ап. 4, 12), тј. Господа и Бога и Спаса нашега Исуса Христа. Сам начин писања књиге сведочи да је писац није писао по својој жељи него по жељи и молби другога, из смирења и послушања, ради духовне користи других. И то његово смирење Бог је заиста стоструко наградио. Прошло је више од сто година од појаве првог издања ове књиге, а она не само што не губи него све више и више добија у значају. Више од сто година она ходи, као неки радосни весник Божји, од душе до душе, од срца до срца, сиром простране Русије, земаљске отаџбине њеног писца, и ван ње широм Европе, на руском језику али и на другим језицима, и неуморно теши безбројне друге боготражитеље, гладне и жедне хлеба и воде Живота.

Непознати писац ове књиге припада оном бројном јату руских бескућника боготражитеља, који су ходили од једног краја Русије до другог: од Загорска преподобног Сергија до Саровске пустиње и Валамског манастира у данашњој Финској; од Оптинске пустиње до Кијевских пештера; од Сибира до Горе Атонске и до светог града Јерусалима, ходили су и клањали се светим местима и тражили свете руковође својим душама и духовне оце, зналце људских срдаца и тајни Божјих. У њиховој нарави и начину живота било је нечега истоветнога са хришћанима древних времена описаних на следећи начин у једном спису из првих векова хришћанске историје: „Они живе у својим отаџбинама, али као дошљаци; у свему учествују, као грађани, али свако зло трпе као туђини; свака туђа земља им је отаџбина, и свака отаџбина – туђина … У телу живе, али не живе телесно, по земљи ходе, али живе и бораве на небу“. (из „Писма Диогнету“, В. 5. 8).

Овај сироти боготражитељ, коме је сво богатство – торбица са двопеком, Свето Писмо и Добротољубље, описује нам своје сусрете са Русијом које више нема, али која је узидана као живо камење у њену будућност, вазнета у небеске житнице нетрулежног Царства Божјег. И што је још важније, он нам описује свој сусрет са живим молитвеним Предањем, препуним чудесне преображујуће силе, за свакога ко се напоји са његових извора. То Предање, то су неисцрпне ризнице унутарњег богатства, које се стиче кроз непрестану „умну молитву“. Искуство које оно дарује истоветно је са искуством Пророка и Апостола, Мученика и Подвижника, јер је засновано на боговиђењу и богоопштењу, као и њихово. Оно за чим човек чезне од искони кроз сва своја мистична философска и религиозна схватања и огњена трагања и што се сматрало и сматра доступним само за „посвећене“, овде се открива као драги камен ближи сваком човеку од њега самога, као бисер скривен на пољу људског срца, сагласно еванђелској причи и еванђелском Христовом сведочанству : „Царство је Божје унутра у вама“. И што је најважније, открива се и дарује свакоме, без обзира на пол и узраст и образовање и друштвени положај, па чак и на место боравка и на посао којим се човек бави. Дарује се али само под условом да човек све своје бриге пренесе на Господа и да њему служи свим умом својим, свим срцем својим и сваком помишљу својом и сваким покретом тела и душе своје.