Autor: Henri Miler
Strana: 249
► Ostali detalji

U proleće 1940. američki pisac Henri Miler (1891-1980) prihvata poziv svog prijatelja Lorensa Darela i pridružuje mu se u Grčkoj. Upoznaje grčke pesnike i pisce, noćni život u atinskim tavernama, istražuje Peloponez i otkriva magiju Krita. Usred lične duhovne krize i svestan ozbiljnosti rata koji izbija, u Grčkoj pronalazi „svet svetlosti“. Kolos iz Marusija govori o putovanju koje umnogome preobražava Milerov život i umetnost. Smatrao ga je svojim najboljim delom.

Objavljeno u: ZENIT (Magazin za umetnost, nauku i filozofiju),

broj 11, godina V, jesen 2010, str. 109-112.

Milerov putopis kroz Grčku Kolos iz Marusija ne samo da ne treba da bude odbačen zbog svojih nesavršenosti, kojih ima podosta, već treba da bude uvršten u najznačajnije putopise o Grčkoj XX veka. On, kao i mnogi informativniji od njega, predstavlja deo helenizma.

Naravno, Kolos u ovoj grupi predstavlja izuzetak. Miler u svojoj dinamičnoj knjizi nigde ne tvrdi niti podseća da je o Atici izgovorio sledeće: „Stranče, dospeo si na najbožanskije tlo ove zemlje snažnih atova, poznatog Kolona belog od zemlje, u kojoj slavuj u svom omiljenom utočištu peva jasno itd…“ Patriotski stihovi, dostojni helenske himne, pojavljuju se u smelom putopisu Morisa Baresa Putovanje u Spartu (Le Voyage de Sparte, Maurice Barres). Kasnije i u uzbudljivom Akropolju Albera Tibodea (L’Acropole, Albert Thibaudet). Reč je o sjajnim knjigama koje upućuju na druge slavne tekstove o Grčkoj.

U Kolosu uopšte ne postoji nijedan odraz grčke književnosti, za razliku od drugog velikog putopisa iz XX veka sa kojim obično povezujemo ovu izuzetnu knjigu: genijalni Grčko proleće (Griechischer Frühling) Gerharta Hauptmana. Kad god visoko drveće grčkih pejzaža ili visoki Grci nisu pobuđivali aroganciju autora Floriana Geyera ili ga podsećali na Nemce i Nemačku, Grčka evocira uspomene na antičku poeziju, prvenstveno Homerovu Odiseju.

U Milerovom putopisu nema ni triglifa ni metopa, tj. zaljubljeničkih opisa arhitekture i umetnosti iz V veka, kao ni valuacija njihovog kvaliteta među ruševinama i u muzejima, za razliku od ostalih sličnih knjiga. (Ovde se posebno odnosimo na već pomenute putopise, kao i na delo Antinea Šarla Morasa, Trenutke u Grčkoj (Augenblicke in Griechenland) Huga fon Hofmanstala i Polubog (Le Demi-Dieu) Žaka Lakretela). Da ne bude zabune, Miler pominje atinski Akropolj, amfiteatar u Epidauru, tirinske grobnice, Antinoja iz tebanskog muzeja. Ipak, opis Akropolja je dosta hladan, dok mu druga umetnička dela služe kao odskočna daska za apstraktna razmišljanja. On svoju pažnju poklanja gotovo isključivo onoj pravoj Grčkoj pre nemačkog pokolja: da njegova živopisna knjiga nije koncentrisana na opis stvarnih osoba i vremena provedenog u njihovom društvu, opis koji je čak i bolji od putopisa Luja Bertrana, možda bi zavredila i naslov Grčko sunce i predeli (The Greece of Sun and Landscapes).

Uprkos tome, Kolos iz Marusija ne predstavlja ništa manje iskrenu instancu „imitacije Grka“ od ostalih sjajnih putopisa. Materijalom koji nudi, on kao i ostale knjige iz te kategorije, helensko tlo emotivno približava idealu koji je svet dugo povezivao sa slikom o Atinjanima iz V veka i za kojim je čeznuo. Mislim da njegova jedinstvenost u najvećoj meri potiče od činjenice da to produktivno putovanje nije bilo nikakva potraga, bar ne svesna, za ciljem koje su sebi zacrtali drugi evropski autori koji su tu malu zemlju posećivali od 1900. do 1930. godine. Bares je njihov cilj definisao kao „kulturno upotpunjenje“, „perspektivu koja nastaje kada se novi pojedinačni detalji organizuju i usklade sa prethodno stečenim iskustvom“. Reč je o perspektivi koja usklađuje detalje humanističkog obrazovanja i klasične kulture, koja, ako je moguće, treba da se poklopi sa perspektivom „starih Grka“. Kroz maštanja tih autorskih putopisa, vremenski veoma udaljenih, kao u slučaju Tena, Ničea i svih ostalih autora koji su o Grčkoj pisali od renesanse naovamo, plutaju osamljena ostrva puna mermera i ljudi. Svi su ti delovi „bili međusobno zavisni i povezani poput organa biljke ili životinje“. Opisi su posedovali „jedinstven stil svih oblika života, jasnu, jedinstvenu i homogenu kulturu“. Ostrvo o kome je reč jeste „antička Grčka“, ili preciznije atička zajednica iz V veka. Autori su taj predeo u okviru njegove prirodne sredine podvrgli testu iskustva. Želeli su da dođu u jasan i masivan emotivni posed „otadžbine razuma“, prave osnove prosvećenosti, „grčkih“ vrednosti i „grčke“ interpretacije života. Hauptman je otišao dalje, uvrstivši viđeno u svoju dramu Odisejev luk (The Bow of Odisseus). Neka su od tih nastojanja bila uspešna. Jedna od nagrada koje je De Lakretel, jedan od poslednjih evropskih putnika, u Sunionu dobio za svoj trud bio je dodir „vetra koji pročišćava more i vazduh, tako različitog od prolaznih slika i nevažnih ideja“ i odbijanje duha da se pokori „bilo kakvom naletu inspiracije koja ne odiše večnošću“. Slično je i njegovo iskustvo pred Partenonom „graciozne inteligencije“, „ljudske istine kao vrhunca svih promišljanja“, „neodvojivog od apsolutne uzvišenosti“. Ovde je reč o Razumu kao „preciznom instrumentu pred kojim sve što se ne može definisati i izraziti postaje nebitno – Razumu koji iz poezije izdvaja slike, tražeći definicije i razjašnjavajući objekte, dolazeći tako do smisla postojanja“. Stoga su evropski putopisi, poput Trenutaka u Grčkoj ili Putovanja u Spartu, bili ili iskazivanje emotivne distanciranosti od realnosti iz V veka, priznavanje nesposobnosti uviđanja razlika između nje i drugih civilizacija ili nesposobnosti da iz nje crpe život, ili pak trijumfalno svedočanstvo o očuvanju harmoničnog gledišta. Otuda i citati tekstova trijumfalno otkrivenih u novom svetlu, lirski opisi arhitektonskih i umetničkih dela viđenih u tom novom ključu, sveukupna „mimikrija“ Grka, na primer Maurasov aticizam i De Lakretel u pratnji Anatola Fransa.

Daleko od toga da Atinjani iz V veka i za Milera ne predstavljaju daleku zajednicu sa dalekom kulturom. I on govori o „tim Grcima“, povremeno se od modernog čovečanstva vraća „grčkom“, pokušava da se usredotoči na „vek u kome su Grci sami čovečanstvu podarili više od 500 genijalnih ljudi“, zaključivši zadovoljno da „Homer živi i danas. Iako nikada nisam pročitao ništa njegovo, verujem da se današnji Grci ne razlikuju mnogo od onih koje je on opisivao. Ako ništa drugo, Grci su danas Grci više nego ikad ranije“. Smatramo da čak malo i preteruje kada kaže da „od Homera nije pročitao ni redak“ ili da „površno poznaje grčku istoriju“. Kako bilo, ovakve su reference retke. Motiv njegovog putovanja- kako je i sam govorio- jeste jednostavna želja da ode u „svet svetlosti“ u fizičkom, a ne filozofskom smislu izraza. Uprkos tome, njegov putopis s velikim entuzijazmom obnavlja „grčko“ gledište, „grčki“ sklad, vrednosti i duh. Isto tako, uprkos očekivanim protestima svih Trisotina ovog sveta, tekst je takav kakav je i zahvaljujući očaravajućoj, dirljivoj i još uvek neistraženoj tajanstvenosti velikog i sentimentalnog američkog helenizma: arhitekturi veliki južnjačkih poseda poput Koledža Džerard, horova u dramama Viljema Vona Mudija, Isidori Dankan koja u klasičnoj odori puna poštovanja stoji pred stubovima Partenona dok je Štajhen fotografiše, slobodnoj upotrebi grčkih likova i obradama klasičnih tema u poeziji E. A. Robinsona, Džordžu Kremu Kuku koji je otišao u Tesaliju, gde je umro i gde su ga sahranili pastiri, skromnosti i umerenosti poezije Roberta Ficdžeralda. Američkom se helenizmu ovde ukazuje posebna čast.

Naravno, mali i uobličeni doprinos ovog teksta nepreglednom, plodnom i večnom pokretu koji nazivamo helenizmom dovoljno je neformalan. U knjizi je jasno uočljivo i nekoliko drugih impulsa. Jedan od njih je i prezentovanje istinskog osećaja prave Grčke. Autor u tome uspeva. Ja lično nikada nisam bio u toj zemlji. Ipak, razgovarao sam o njoj sa osobama od poverenja koje su je posetile, i sve su mi one potvrdile da Milerova knjiga odražava svu harmoniju opisanih mesta. Čitajući Kolosa, iznenada sam se setio izjave jednog od svojih prijatelja, pesnika, koji mi je ispričao da ga je dok je stajao na obronku nekog mikenskog polja i gledao staricu koja mu se približavala zapljusnulo osećanje da bi mu starica svakog trenutka mogla reći „Agamemnon se približava!“. Jer i u Milerovoj Mikeni

„Izlazimo na daleku padinu brda ka panorami zaslepljujuće jasnoće. Pastir sa svojim stadom kreće se po udaljenoj planini. Krupniji je od života, a ovce su mu zlatorune. Ide bez žurbe, u širini zaboravljenog vremena. Hoda među smirenim telima mrtvih, čiji prsti stežu nisku travu. Zastaje da popriča sa njima, da im pogladi brade. Kretao se tako još u homersko doba kada je legenda izvezena bakarnim nitima. Dodavao je po koju laž tu i tamo, uputio bi u pogrešnom pravcu, promenio bi putanju. Za pastira je pesnik odveć lagan, odveć se lako zadovolji. Pesnik bi rekao „bio je.“ ili „bili su.“ Ali pastir kaže ‘živ je, on je, on čini.’“.

Čini se da još jedan impuls predstavlja ovaj specifični temperament, možda čak i slaveći ili se poigravajući njim: taj temperament je hipomanija, koju neki psihijatri definišu „osunčanim“ i „istinski društvenim“ temperamentom. Oni ga opisuju kao „živog i pokretnog“, „sangviničnog i aktivnog“, to je temperament kod koga su „postupci i misli u velikoj meri uslovljeni emocijama“. Verbalne sheme ove knjige koliko je moguće simbolizuju taj u svakom slučaju neverovatni temperament. Krunski dragulj predstavlja opis karaktera Kacimbalisa iz Marusija, čija je ogromna figura poslužila kao naslov knjige. Ne znam da li bi ijedan psiholog mogao da osobine koje krase kolosa iz atinske četvrti vidi kao krajnje hipomanične. On se pred nama uzdiže kao talentovani komičar i improvizator pun inspiracije: toliko se izdvaja od drugih, da nam se čini da je, iako nam je njegova ovozemaljska aktivnost nepoznata, reč o besedniku ili novinaru. On u trenutku svoj ton prilagođava bilo kom raspoloženju, prezentuje nam svoju sposobnost da se trenutno savršeno uklopi u bilo koji milje ili stanje duha. On nikada nije nervozan, iako je ponekad ophrvan tugom. Ukratko, jak je poput konja, stalno ima potrebu da govori, plače ili se smeje ne bi li se izrazio, slobodnog je i objektivnog uma i nepresušni izvor ideja, druželjubiv, čovekoljubac, egoista, realista, zabavan, ponekad suviše zaokupljen sobom, razdragan i topao. Miler se uvek iznova vraća njegovim osobinama, uveličava ih, da bi im naposletku spevao i odu:

„Kako mogu ikada da zaboravim taj poslednji utisak koji je ostavio na mene kada smo se oprostili na autobuskoj stanici u srcu Atine? Postoje ljudi koji su tako ispunjeni, tako bogati koji se daju tako celovito, da svaki put kada se rastajete od njih osećate da uopšte nije važno da li je to rastanak za jedan dan ili zauvek. Dolaze vam prepuni i ispunjavaju vas do vrha. Ništa ne traže od vas, izuzev da učestvujete u njihovoj preobilnoj radosti življenja. Nikada vas ne ispituju na kojoj ste strani ograde, zato što u svetu koji nastanjuju nema ograda. Obično se izlažući svakoj opasnosti, čine sebe neranjivima. Postaju utoliko veći heroji ukoliko sve više otkrivaju svoje slabosti. Svakako, u ovim beskrajnim i naizgled bajkovitim pričama koje je Kacimbalis obično pripovedao, moralo je postojati dosta elemenata mašte i izvrtanja, pa ipak, čak i ako bi istina bila povremeno žrtvovana stvarnosti, čovek u pozadini priče je pritom samo vernije i celovitije uspevao da razotkrije svoj ljudski lik. Kada sam se okrenuo da pođem, ostavljajući ga da sedi tamo u autobusu a njegovo hitro, okruglo oko već uživalo u drugim prizorima, Seferijadis koji me je pratio do kuće primetio je sa dubokim osećanjem: „On je sjajan momak, Mileru, nema sumnje; on je nešto izuzetno. ljudski fenomen, rekao bih.“

Topla naklonost prati opise klasičnih susreta sa hipomaničnim temperamentom kroz čitavu knjigu: kroz upijanje određenih situacija i ličnosti, kroz simpatije prema stvarnim okolnostima i reakcije na njih kao celinu, pre nego na pojedinačne detalje, kroz oduševljenost novim ljudima, brzo sklopljenim prijateljstvima, prirodnom prihvatanju dobrih stvari koje život nudi- ljubavi, jela i pića. Najapstraktniji delovi knjige, njena forma i stil odražavaju tu temperamentnu igru, čineći da joj se čitalac prilagodi i da je zavoli. I forma i stil su posebno prilagođeni njenim tenzijama, stavovima i osećanjima. Lirska forma trenutno projektuje raspoloženja i emocije, u svojoj se razdraganosti odupire bilo kakvim šablonima i sistematizaciji, uz izvesnu dozu egoizma i detinje naivnosti i ljupkosti oplemenjuje i usrećuje druge. Brzi stil prati tok iskrenih osećanja i elokventnosti. U nekim se apstraktnim pasusima čini površnim, podsećajući na mešavinu D. H. Lorensa i pariskog književnog novinarstva. Opet, konstantno nailazimo i na improvizovane ideje, ustaljenu i često ekstravagantnu domišljatost koju prati senzacionalna maštovitost. Ta maštovitost često zabavlja i samog Milera. On se često na komičan način poigrava njome. Tipično je i predominantno raspoloženje: u izvesnom smislu opipljivo osećanje koje se ogleda u uživanju u sebi i plivanju po svetu, kao i uverenost u vrednost i ispravnost autorove individualnosti. Takođe je tipično i to što sve zavisi od raspoloženja, dok metodično promišljanje ima veoma malu težinu.

Ako se helenizam i ukaže, to čini kroz slabašnu vezu sa osnovnom idejom. Ali se ipak ukazuje. Miler, na primer, kaže:

„Duž prašnjavih staza bile su nasumično razbacane male klupe: parovi su mirno sedeli u tami, razgovarajući tihim glasom nad čašama sa vodom. Čaša vode. Svuda sam video čašu vode. Postala mi je opsesija. Počeo sam da razmišljam o vodi kao o nečem novom, novom vitalnom elementu života. Zemlja, vazduh, vatra, voda. Baš sada, voda je postala glavni element. Gledajući ljubavnike kako sede u tami i piju vodu, sede tamo mirno i spokojno i razgovaraju tihim glasom, stekao sam čudesan osećaj o grčkom karakteru. Prašina, vrućina, siromaštvo, ogoljenost, suzdržanost ljudi, voda svuda, u malim čašama, među spokojnim mirnim parovima, pružila mi je osećaj da postoji nešto sveto u vezi s ovim mestom, nešto što hrani i podržava”.

Bila je to oda osećaju zadovoljstva u trezvenosti, oda zadovoljstvu izraženom u slavnoj slici Helena kao „najprirodnijeg naroda“ koji zadovoljstvo nalazi u malo maslina, malo kukuruza i nešto vina. Miler zatim kaže „Osetio sam ogoljenu snagu ljudi, njihovu čistotu, njihovu plemenitost, njihovu rezignaciju”. Ove su reči veoma bliske definiciji uzvišenog duha grčke umetnosti koju je dao otac savremenog helenizma Vinkelman. On je rekao „Edle Einfalt und Stille Grösse”: plemenita jednostavnost i opuštena uzvišenost. Nalazimo se na eleusinskom putu od Dafni do mora dok

„Sve ovde, i sada kao i vekovima pre toga, govori o prosvetljenju, o zaslepljivanju, o radosnom prosvetljenju. Svetlost dostiže transcendentalnu vrednost: nije to samo svetlost Mediterana, to je nešto više od toga, nešto nedokučivo i sveto. Ovde svetlost prodire neposredno u dušu, otvara kapije i prozore srca, ogoljuje čoveka, izlaže ga, osamljuje ga u metafizičkom blaženstvu koje sve čini jasnim, ali bez spoznaje. Na ovoj svetlosti se ne može nastaviti nikakva analiza: ovde neurotičar trenutno ozdravi ili poludi. Samo stenje je sasvim pomahnitalo: leži vekovima izloženo ovom božanskom prosvetljenju: leži veoma mirno i spokojno, gnezdi se sred žbunja razigranih boja, po krvlju natopljenom tlu, ali ipak je mahnito, i dotaći ga, tvrdim, znači izložiti se opasnosti da čovek izgubi svoju čvrstu vezu sa svime što je nekad izgledalo jako i postojano i nepokolebljivo. Čovek mora da neprimetno klizi kroz ovaj tesnac, sa krajnjim oprezom, nag, sam i lišen svakog hrišćanskog prenemaganja. Čovek mora da odbaci dve hiljade godina neukosti i sujeverja, mračnog, bolesnog, podzemnog življenja i lažljivosti”.

Svetlost prodire kroz dušu! Otvara srčane komore! Skoro da možemo da čujemo Renana kako s ponosom govori da je „ekstremna jednostavnost (grčkog) poimanja u ogromnoj meri posledica njihove klime, čistoće vazduha i nepatvorene radosti koja se udiše”. Jasnost, skromnost, intelektualna neustrašivost! Ogroman broj vrednosti koje je u savremeni um prizivalo poimanje antike sam je sebe potvrđivao. Ta poimanja su zaista bila najrazličitija: išla su od zamišljenih predela naseljenih isključivo nimfama i pastirima, ili vajarima, njihovim modelima i filozofima koji su raspravljali isključivo o Lepoti, do prizora gotovo polusvetih bordela, koji su se jedan za drugim izgubili. Ipak, među plimama i osekama vremena neka su poimanja zahvaljujući filologiji uspela da prežive, nastavljajući da potvrđuju određene vrednosti. Jedno od poimanja je to da „Grci” nikada nisu pokušali „da na sistematski način pokore i eksploatišu prirodu”, koje je podržavao i moderan stav da „nijedan materijalni izum ne može da bude pripisan njima”. To je poricanje vrednosti bilo kakvih sprava i svih ostalih stvari koje Miler ovde pominje:

„Turčin je gotovo odmah izazvao moju antipatiju. Bio je opsednut logikom, što me je razbesnelo. I to je šta više bila rđava logika. I nalik svim ostalima, sa kojima se žestoko nisam slagao, u njemu sam otkrio jedan vid američkog duha u njegovom najgorem smislu. Progres im je bio opsesija. Što više mašina, što više spretnosti, kapitala, udobnog života – to su im bile jedine teme za razgovor. Pitao sam ih da li su čuli o milionima nezaposlenih u Americi. Prenebregavali su to pitanje. Pitao sam ih da li shvataju kako su prazni, zabrinuti i jadni Amerikanci, sa svim svojim luksuzom i udobnim življenjem stečenim uz pomoć mašina. Bili su neosetljivi na moj sarkazam. Želeli su uspeh, novac, moć, mesto pod suncem. Niko od njih nije želeo da se vrati u svoju otadžbinu; iz nekog razloga, međutim, svi oni su bili primorani da se vrate i protiv svoje volje. Govorili su da im nema života u njihovoj otadžbini. Hteo sam da znam, kada bi im počeo život?”

Postoji i poimanje grčke sophorosyne, valorizacije ravnoteže i spokoja. O čemu je osim sophorosyne još reč u ariji Mir, to je divno! koju Miler peva povezujući je sa iskustvom u Epidauru?

„Jutro je prvog dana velikog mira, smirenja srca koje nastupa sa predajom. Nisam razumeo značenje mira dok nisam došao u Epidaur. ? Mir nije suprotnost ratu ništa više no što je smrt suprotnost životu. Siromaštvo jezika, koje treba nazvati siromaštvom ljudske mašte ili siromaštvom čovekovog unutarnjeg života, stvorilo je jednu potpuno lažnu ambivalenciju. ? Smirenje srca je nešto potvrdno i nepobedivo, nešto bezuslovno, čemu nije potrebna zaštita. ? Radost življenja stiže kroz mir koji nije statičan već dinamičan”.

I drugi pasusi, veliki broj njih, propovedaju tu glavnu vrednost koja je gotovo uvek asocirana s Grčkom. Tu je asocijaciju imao i Niče čak i kada je pisao da su stari Grci bili „tragičari sa intelektualnom sklonošću ka najgoroj strogosti, užasu, zlu i problematičnosti postojanja van dobrostanja, nepoljuljanog zdravlja i ispunjenosti života”: valorizacija prolaznog nasuprot neviđenom, nemerljivom i beskonačnom: iznad svega valorizacija Čoveka i zemaljskih tokova. Pravoslavlje je poreklo tu vrednost, dajući svoju ocenu kroz legendu o Sinu Božjem i njegovom nesrećnom dolasku na zemlju pre odricanja i posledičnog uništenja planete. Ljudska duša predstavlja jedinu vrednost za asketsko pravoslavlje, duhu je mesto u carstvu mira iz kojeg je prognan. Renesansa je povratila optimizam, osećaj snage, slobode i Čovekovog potencijala, koji pun izraz svoje prave prirode i proporcija dostiže u Grčkoj. Piko dela Mirandola znalački je potvrdio tu vrednost u delu Govor o dostojanstvu čovekovu u kome se Tvorcu pripisuju sledeće reči:

„Nikakvo sklonište, niti formu nalik tebi, niti poseban dar namenjen tebi nismo ti dali, o Adame, da bi to sklonište, taj lik ili taj dar ti lično imao i posedovao. ?Ti ćeš, ograničen širokim okovima, po tvojoj slobodnoj volji, koju sam ti ja podario, sam definisati svoju prirodu.? Niti smo te načinili nebeskim niti zemaljskim, niti besmrtnim niti smrtnim, tako da ti, budući sam svoj pokretač i vajar, možeš sam sebe da oblikuješ u formi koja ti je najviše po volji. ? Imaćeš moć da se ponovo rodiš kao više ili božansko biće, u zavisnosti od izbora koji tvoj um načini”.

Milerova potvrda toga otelovljena je u njegovom viđenju posebnosti Čovekovog položaja „ne u Prirodi, pored životinja, već u carstvu božjem, mestu koje povezuje prirodno sa božanskim”, pri čemu on, za razliku od Mirandole, Maurasa i drugih humanista, tome ne pridodaje božanski dar razuma i inteligencije. Ipak kaže: „Bog nas je odavno napustio da bismo mogli da shvatimo radost dostizanja božanskog sopstvenim naporima”, a takođe govori i o „adaptiranju na Kosmos”. Opet, helenizam prolazno shvata kao nešto što je sposobno da dostigne određeno savršenstvo, ne savršenstvo u smislu ideala izvan mogućnosti života, već u smislu postojanja harmonične zemaljske forme. Helenisti su smatrali da je upravo zahvaljujući takvom grčkom poimanju Homer dozvolio prokletom Odiseju da se konačno vrati domu, a Eshil konačno predstavio Zevsa kao sposobnog da uči i razvija se. Sam Miler piše sledeće:

„Svet je ujedno i mlad i star: kao i pojedinac, obnavlja se u smrti i kroz beskrajno rađanje pokoljenja. U svakom periodu postoji mogućnost ispunjenja”.

„U svom srcu čovek je anđeoski”.

„Sve dok ne postane potpuno human, sve dok ne nauči da upravlja sobom kao pripadnikom zemlje i dalje će stvarati bogove koji će ga uništavati. ? Pogrešno kažemo da su Grci očovečili svoje bogove. Upravo suprotno. Bogovi su očovečili Grke”.

“ Čovekov zadatak je da iskoreni ubilački nagon. ? Ništa ne može stvoriti novi i bolji svet osim naše sopstvene težnje za njim. Čovek ubija u strahu…”

Čitajući poslednje rečenice neizostavno se prisećamo onih koji su mislili da su čuli Sofoklov krik „Ne ubij, jer čovek koga ubijaš tvoj je rođeni otac!“

Miler se, pored ostalog, ne zaustavlja na pukom potvrđivanju ovih vrednosti, ovog optimizma. On nas ubeđuje u njihovu delotvornost ubacujući nas u potpuno kredibilan helenski mikrokosmos, u kome je Čovek glavno čudo i kolos, i udišući nam sreću. Što se tiče posebne uzvišenosti njegovog dela, ona potiče od trenutka u kome je ono stvoreno. To je potpuno pokleknuće zapadnog helenizma. Nikada, još od srednjeg veka na Zapadu nije postojala tolika averzija prema toj svetosti, imitaciji „grčkog”. Suprotstavljeni pokreti dostigli su vrhunac svoje moći: Mašinizam, obožavanje naprava koje ulivaju lažni osećaj moći, dok emotivno osiromašuju ljudski duh, da bi se potom iz te osiromašenosti izrodili različiti oblici fašizma i neoortodoksije, nemačke, ruske, francuske, američke, i „pesnici poput T. S. Eliota”. Sve je to degradiralo svet svojim prezirom prema smrtnom Čoveku: fašizam je u tome trostruko uspeo, pokušavši da od Čoveka načini zatočenika Države i Crkve, koje su potom osujetile sve napore da se ovom životu da neka harmonična forma. Nema sumnje su mnogi autori i mnogi Amerikanci iz tog perioda prihvatili religiju prolaznog. Dok je Miler u tome video odvratnog neprijatelja.

Lik iz Molijerovih „Učenih žena“; pretenciozni nadri-učenjak. – Prim. prev.

Prevod: Milana Babić

Izvornik: Rosenfeld Paul, „Hellenism”, u: The Happy Rock: A Book About Henry Miller, 1945, str. 64?72