ЗАВЕТНЕ СТРОФЕ

Од прометејских ватри и горења пошао је песник Љубиша Митровић уобличавајући своју песму Комитске буне плам, да би исписао заветне строфе посвећене његовом деди и судбини комитске групе са Суве планине у време Великог рата. Није чекао да се наврши читав век да би исписао своје Поетске белеге, како сам песник вели. Догодио се плам који је дуго боравио у њему, из жара што је читавог века тињао испод пепела времена, када је научник сплео инспиративне нити са душом песника. Тако је изаткао три циклуса поеме: Прометесјко право на побуну, Семе пркоса и слободе, све до завршног циклуса Комитске буне плам, по којем је насловио збирку песама Сунчаних личности и Апостола наде. Подстицали су га при том и заветни стихови Плаве гробнице Милутина Бојића.

Здружују се у стиховима ове саге научник Љубиша Митровић и песник у напору да се пронађе она плодотворна искра из кремена камена. Тако се догађа да ови стихови откривају тајновит дослух – што је научник-социолог више у сенци песника ова искра је сјајнија и трајнија, а песма надахнутија, проосећајнија, од стваралачког трепета. Мада аутор збирке није хтео до краја да експлицира, није имао ни потребе; остала је иманентна једна опомињућа мисао Ериха Фрома: „У прошлости је постојала опасност да људи постану робови. Опасност будућности јесте да људи не постану роботи. Истина је да се роботи не буне“. У песми Апостоли наде Митровић записује: „Нада је облик отпора/ И клица слободарске борбе/ Да увек побеђују/ Само они што знају да умиру“. Преци песника знали су за смрт „против смрти“. У песми је остало: „И кад нам мушке узмете животе/ Гробови наши бориће се с вама“.

Стиховима поеме Комитске буне плам Љубиша Митровић, обнавља успомене, које се у његовој породици преносе с колена на колено, подиже заветни споменик одужујући дуг свом стрељаном деди, уз њега мајци патници и свим заветницима слободе под Сувом планином, који су крвљу која светли оставили дубоке трагове.

Они, ево, и сада надахњују песнике, мада је минуло читаво столеће.

Димитрије Миленковић