Аутор: Бранислав Станковић
Страна: 317
► Остали детаљи

Srpstvo kao sudbina
Branislav Stanković, trudoljubivi istoričar i odlikovani zatočnik muzeologije iz Šapca, svojim radom dao je dokaz da su naše lokalne istorije hologramske, i da se u svakom našem zavičaju, kao u kapi vode, odražava istorija Srpstva kao celine. Stanković je, pišući o stradanjima Šapca u Prvom i Drugom svetskom ratu, od austrougarskih zločinaca do komunista, nastojao da pokaže koliko je naša stvarnost osnovana na svetloj krvi onih koji su, noseći Srbiju na plećima, stavljali glavu u temelj budućnosti. I Stanković je uvek svedočio da je kultura pamćenje, i da je, kako reče Miodrag Pavlović, jedina nada da se pobedi u ratu koji sećanje briše naučena pjesan predaka.U svojoj novoj knjizi „Konstatin – knjiga o Vinaveru – Srpstvo kao sudbina“, napravio je sintezu zavičajnog i svesrpskog, šabačkog i univerzalnog, tamošnjeg i ovdašnjeg, našeg samo ako je i svečovečansko.U uvodu knjige, Stanković piše o Srbima koji nisu imali srpske krvi. Tu su Vajfert i Sondermajeri, Stanislav Krakov i Đorđe Sebastijan Roš, Ribnikari i Tolinger. U Srbiju su dolazili kao u zemlju slobode i demokratije, u kojoj nema mesta za knut i lomaču.
Pa onda Stanković prelazi na Šabac, Vinaverov grad, i vodi nas u onaj Rabadžijski šor, u koji se, iz Poljske, njegov otac, prvi srpski rendgenolog, doselio sa svojom suprugom Ružom, pijanistkinjom, i gde je Stanislavu umrla sestrica Mjeća, što joj je svoju prvu knjigu pesama darivao kao nadgrobno znamenje…
Vladimir Dimitrijević