Аутор: Снежана Ферјанчић
Страна: 232
► Остали детаљи

Гај Флавије Валерије Константин (306–337. године) један је од најзначајнијих владара позног Римског царства. Његова владавина почела је 306. године у западним провинцијама којима је управљао његов отац Констанције. Временом се, како је Константинов положај јачао, проширила на читаво царство. Пут ка самосталној и апсолутној власти почео је сукобом са Максенцијем (312. године), а завршио се победом над Лицинијем (324. године), чиме се читаво Римско царство нашло у Константиновим рукама, а он постао једини господар ове велике и моћне државе.

Константинову владавину карактерисале су опсежне реформе и нова верска политика. Римско царство је у ИИИ веку, после убиства последњег владара династије Севера, захватила велика криза, која је оставила дубоке трагове у свим сферама живота. Окончана је крајем ИИИ и почетком ИВ века, захваљујући мерама цара Диоклецијана (284–305. године) и његових савладара. Они су успостављањем тетрархије, те административним, економским и војним реформама, успели да обнове моћ и снагу пољуљаног царства.

Њихову делатност наставио је и употпунио Константин. Константинова владавина донела је значајну новину у погледу верске политике. Његови претходници и савладари прогонили су хришћане јер су Христови следбеници, одбијајући да поштују царски култ и да служе у римској војсци, подривали темеље римске државе. Константин је напустио ову политику и побринуо се да хришћанство постане званична вера Римског царства, равноправна са традиционалном религијом.