Кружок на златни погон
Један од гласова овог романа изговара: „Ко има изгледа да поново крене и прилике да заснива нови живот, за њега су Моцарт и Толстој; онима без наде, неопходни су
Бетовен и Кафка“ и управо на раскршћу наде и безнађа Слободан Мандић обликује флуидни роман, који је попут његових јунака, разглобљен, недовршен, у непрестаним преображајима и настајању.
Ова књига интимна је исповест али и колективна прича о судбини Сарче (Сутјеске) у превојима историје. Она прати њену давну прошлост са носталгијом, поратно време и време уједињења Румунске и Немаче Сарче, долазак колониста, али и смело искорачује у контекс савремености, рефлектујући сваки од ових аспеката на сложену „галерију“ јунака.
Парцијализована у три наративне целине – „Дом за уморне душе“, „Салаш у улици привиђења“ и „Санарина“, она отвара озбиљно питање људских односа, контакт Нових (туђинаца) са Старима што можда најбоље репрезентује и један од наратора ове приповести: „Онда су у наше ми ушли и сарчански Румуни, кроз њега прошли и овдашњи Руси. Потом ће они бити сви који с коферима и завежљајима однекуд долазе; који ће у исту несталну реч смештати не само све затечене староседеоце већ и друге две партије колониста“.
Сама формална особеност романа заснована је на доследно спроведеној интертекстуалности и поетичком избору „писања у четири руке“. Наиме један од јунака, господин Барок, заједно са Момчилом Вишњевцем, тј. његовим пронађеним записом Хроника напуштених кућа, загледан у „закрвављено и мутно око историје“, пише нову, бескрајну књигу у наставцима. У њој једна прича надопуњује другу, полемише са њом и постаје коментар, печат и ауторски потпис. Оба хроничара, исписују и сопствену и заједничку историју једног времена и једног простора идентитетских превирања.
Као најснажнији симбол и споменик личној и колективној историји Сарче, уздиже се мотив „три куће“, где најмлађа и највећа симболише судбину гастербајтера, оних отуђених од дома („громада, као залутала“); друга је споменик намера и недосањаних снова, као капија обећане Европе; а трећа „сад најмање има да покаже, највише да исприча. О временима и пролазности“. У овом троструком огледалу које се препознаје и у формалном и у мотивском избору писца, афирмише се умеће непоновљивог, приповедачког умећа аутора да исприча потресну причу о историји и пролазности.
Слободан Мандић (1947, Сутјеска) савремени је прозни стваралац. Аутор више романа и збирки приповедака, есејиста и аутор документарне прозе. Његов роман Очев нови мандат (2016) у издању Агоре и Градске библиотеке у Зрењанину награђен је значајним књижевним признањем, Наградом „Данко Поповић“ за најбољу књигу прозе.
Детаљни подаци о књизиНаслов: Кружок на златни погон
Издавач: Agora
Страна: 216 (cb)
Povez: тврди
Писмо: ћирилица
Формат: 21 cm
Година издања: 2018
ИСБН: 978-86-6053-238-3