Аутор: Михаило П. Вукас
Страна: 160
► Остали детаљи

Овај je роман посвећeн српским интернирцима у нацистичким логорима широм Европе.
Нека текст у целини буде обелиск за незаборав а сваки део понаособ подарен:
– Топлици као спомен на бугарски и нацистички терор,
– Немачкој као трн за безобзирну идеологију расизма,
– Норвешкој као израз поштовања покрету отпора,
– СФРЈ као опомену за грех над преживелим повратни-
цима.
Нека свака реченица залепрша попут латице на лахору Нека сваки тучак у цвету обележи место страдања
Свако зрно полена пренесе сав мој бол док сам ово писао.

Из књиге

Садржај

Oбелиск за незаборав , 3
РАСПОЛУЋЕНА МЛАДОСТ 1941, 1942. ГОД., 5
Уводна реч, 7
Село подно планине, 11
Магареће године, 15
А да понекад послушају и „шумске” и матер – оће Истина, само понекад, 17
Шајкача, 20
Јастребац, 23
Да сам вам душманин не бих вас живе поздрављао, 26
Баш би ме интересовало шта оће од вас двојице, 29
Шта како? Па нису они једини у мајке. И нас две сте родиле, 31
Заклетва, 33
А ви тако дочекујете сестре? А оне ноге изубијале да вас нађу, 37
Није пазио где гази, 42
За покој душе, 46
У гробовима су само главе , 48
...не ваља. Никога не слушају. Ни оца. Ни мајку. Ма, ни Бога, 50
Народни збор, 52
Порука је била јасна. Извуци Милана што пре, 54

Хладног нису могли да ухапсе али Драгишу јесу, 57
Немци и Бугари кренули у офанзиву, 60
Зар то доле догорело до, 62
Много их долази. Много. Десет, двадесет пута више од вас овде, 64
Је л ́ би ти да са њима останеш?, 66
Ја данас нисам ништа Богу згрешио, 68
Сав народ из села сатераше у гомилу испред цркве, 71
Да је само до мене – лако би ми. Ама и Бугари и Немци и знају и умеју, 74
Слабији се мора повући са белега, 77
Обојица дајемо глас Његошу, 78
Лепа прича са лепим крајем и још лепшим глумцима, 80
Слободна паљба али само кад имаш Швабу на нишану, 84
Па шубара и шајкача нису исте?, 87
...оружје носи са цевима обореним према земљи, 90
Значи ви сте војска а они четници. Каква је ту разлика? , 92
Живот се вратио у Цветину кућу, 97
Лекције су скупо плаћали, 100
Зелене очи, 101
Није то било јуче – па одмах нестало. Било је јуче – па остало, 104
Добро дошли мајци. Ужелела вас се. Ајде да вас пољубим, 106
Одакле долазиш, синовче?, 109
Непријатељ на две ноге, 113
Нема га. Нестао. Нешто га одвукло у таму, 115
Нема га. Нестао. Нешто га одвукло у таму, 118
Унутрашњи бол је био кудикамо јачи, 120
Они су за Немце безвредни. Верујем да их стрељају сваки дан, 125
Синоћке их Немци одвели на воз. Немци или Швабе са оно СС и мртвачку главу, 129
Очи упрла у Цвету. Очекује поругу. Дочека је осмех, 132
А да је договора било, 134
Ми ту немамо команду. Ту је СС једини што се пита, 138
Ово су они што су вешали у Блацу, 141

Није био тамо , 142
И они су хришћани, 145
...не дам те сејо, неда тебе твој бата, 147

РЕЦЕНЗИЈЕ
Рецензија – Mилован Витезовић, 150
Хронотоп у прозном опусу Михаила Вукаса
/од „из ока је суза канула, “ до „крвавог пута“/, 152


Рецензија – Mилован Витезовић

Кад човек као што је Михаило Петров Вукас, хирург и ху- маниста целoг свог живота данашњег, са таквим искуством и таквом чашћу крене да записује свој живот, он тиме еведочи не само о свом животу и раду, не само п животу своје породи- це, већ и о својој епохи и своме народу.

Тешко да је и према једном народу епоха била непра- ведна толико као према његовом српском народу. Толико да се може говорити о неправедном веку и о најтежем искуству историје.

Када је оставивши скалпел, Михаило Петра Вукас није пошао у пензију, већ се латио пера и почео завидан књижевни рад.

Почевши да записује што не треба да заборави долазило му је све више оног што се сећа и што не треба и не сме да заборави. И да не заборави само он, већ и да не заборави цео његов народ, јер се само на тај начин духовно и историјски спашава да би се тако и обнављао.

Тако је настајао писац и тако му се биографија почела претварати у томове. Томове спаса – да зна зашта је живео.

Његов успех је колико у вредном и веродостојном сведо- чењу толико и у књижевној вештини да то све саопшти увер- љивим и непоредивим, користећи се слободама које себи ди- звољава да ништа не прећути.
Хирушки посао којим је вукао спасилачке резове, већ му је учинио и мисли лековитим. Њих је таквим записивао.

Што се стила тиче он је чист као што су чисте и истине које исписује. Дакле, онако како је давно на додели Нобелове награде књижевник Бифон рекао: стил је човек. Стил у овим томовима је Вукас.

Колико је све добро исписано сведочиће његови читао- ци. Ове књиге постају и њихово посредно животно искуство. Уз захвалност Писац је кренуо од себе, а стигао до њих и њихо- вог искреног прихватања. Његове књиге нам се чине као да се саме пишу. Читају се отворених очију и разрогаченог ума.

У историска збивања која су, то овој прилици ова писа- ња покренула, као суочење са судбином свога народа, доктор Вукас је ушао као лекар, хирург и постао веома вредан наци- онално драгоцен писац. Чињеница да се писац потписује и очевим именом као Михаило Петра Вукас указује на његово велико поштовање предака и упућуje на потомке, а садржина ових књига упућује на наслеђе које не смеју заборавити, како то песник каже:
Сви ми дугујемо себе некој деци Будимо потомци да би били преци.
(Брана Црнчевић)

Она суза која је канула спада у сузе које преливају океа- не. Не треба издвајати неке посебне наслове ових томова, али последњи „Крвави пут“, који је само посредно аутобиографски дирљиво указује како је, историја повезала Србе и Норвежане.
Добро дошао у српску књижевност доктор Вукас, таква нам је подршка спасавајућа.

15. 03. 2017 Београд, Пролеће
Милован Витезовић