Аутори: Милош Казимировић, Ханс Хантман
Страна: 240
► Остали детаљи

Предговор

Стотину година после свршетка Првог светског рата, широм света, па и код нас, опстаје мит о херојству сопствених армија. Цивилне жртве рата пoмињу се тек у контексту или се прећуткују. Њихова имена, њихов број и њихове патње само су површно истражене и документоване.

Разлози за овакво држање су разнолики, а аргументи стижу са некадашње савезничке стране, не само из Немачке и из Аустрије, како би се у први мах помислило, и гласе: Прерасподелити кривицу на све зараћене стране и на Србију, у интересу европског заједништва у 21. веку. У окружењу земаља које су починиле ратне злочине ово је био сигнал за буђење цинизма: Ратни злочини се релативизују, не само у погледу броја жртава, већ и по питању одговорности. Наводно су жртве сносиле кривицу, или бар део кривице, за своја страдања.

Пример који потврђује речено нуди рецензија књиге Антона Холцера „Џелатов смешак“ , у немачком дневнику „Зидојче цајтунг“. Аутор Герд Крумајх, емеритирани професор Универзитета Хајнрих Хајне у Диселдорфу - присталица теорије по којој Немачка и Аустрија сносе главну кривицу за Први светски рат - замерио је Холцеру да се у књизи ограничио на закључак да су српски цивили слани на вешала под изговором шпијунаже: „Требало је истражити да ли је заиста о изговору реч или је и колико је било ухода међу жртвама.“

Број цивилних жртава на нашим просторима и у источној Европи,о којима се на Западу поново расправља, креће се од гротескних аустријских војних података о укупно 1.931 погубљеном и од претпоставке да су савезници Аустроугара у рату (код нас су то били бугарска војска, бугарске и албанске комите) усмртили недефинисани број жртава.

Министар финансија у последњој влади Аустроугарске, Јозеф Редлих, био је први члан ратне владе у Бечу који је те податке оповргао. Навео је у свом дневнику да је број жртава према „изворној“ војној евиденцији (дакле, без такозване корекције примарних података) износио 11.300 погубљених. Према извесно веродостојнијим подацима које су изнели аустроугарски посланици на седницама Царског савета - парламента у Бечу - 1917. и 1918. године, реч је о 30.000 до 60.000 цивилних жртава на истоку и на југоистоку Европе.

Пољски посланик парламента у Бечу, Игнац Дашински, први је покренуо расправу о броју цивилних жртава: „Једни тврде да је погубљено 30.000 недужних цивила, а други наводе двоструко веће бројке. Али, и једнима и другима је познато да је вешано стихијски. Није било уверљивог објашњења зашто се то чини“, изјавио је Дашински 15. јула 1917. године.

Уз податке аустроугарског посланика Дашинског, требало би уважити и процену првог председника Чехословачке, Томаша Масарика. У анализи из 1916. године, објављеној у Лондону, Масарик је истакао да је унутар граница Аустроугарске - у Далмацији, у Босни и Херцеговини, у Војводини и у Галицији -у прве две године рата погубљено око 80.000 цивила. Ханс Хаутман је у студији Аустроугарска армија на Балкану истакао да је само у 1914. години у Србији погубљено између 30.000 и 40.000 цивила, уз позивање на право на самоодбрану војске у рату - без судске пресуде и без истраге коју је налагао војни закон.

Поменуте процене - осим Масарикових - односе се на злочине аустроугарске војске на почетку рата, али у њима нису узети у обзир подаци о броју жртава погубљених у каснијем току рата. Нема ни података о злоделима која су после забране стихијских погубљења (од1916. докрајарата) извршили Аустроугари и њихови савезници.

Ова књига је написана полазећи од сазнања да ниједно сведочанство злочина није убедљивије од доказа о неделима која су за собом оставили починиоци. Њена основна грађа су подаци и документи из аустријских архива - војна наређења да се изврше репресалије и организују масакри и депортације, као и војни извештаји о паљењу села, о стрељању, вешању и бајонетирању (погубљење бајонетом) талаца. Коришћени су изводи из стенограма парламентарних расправа у Аустрији о ратним злочинима и документи Комисије и истражних органа надлежних за ратне злочине.

Књига је писана и као допринос расветљавању најтамнијег поглавља Великог рата - запостављене чињенице да је тај рат претворен у коначни обрачун између Германа и Словена - са ове и са оне стране аустроугарских граница и широм у Бечу зацртаних зона утицаја Хабзбуршке монархије - како је то формулисао коаутор ове књиге Ханс Хаутман, пионир међу аустријским историчарима који су указали на запостављену и заборављену димензију почињених злочина у Великом рату.

У Београду, августа 2015. Милош Казимировић