Аутор: Уле Мартин Хејстад
Страна: 450
► Остали детаљи

Већина људи верује да има душу, али је мало ко у стању да објасни шта је она, осим што ће рећи да је то нешто лично и унутрашње. Душу свакодневно срећемо у говору: знамо за чисте, добре и просте душе, за душевне и бездушне људе, за оне који су изгубили или продали душу, пролазимо крај зграда које је неко подигао „за душу“ (задужбине), пре се него што се растао с душом, неки иду да подигну тужбу против оних за које верују да су нанели бол њиховој души, а други иду онима који се професионално брину о души, труде се да спознају њене тајне и дубине, да очувају њено здравље и отклоне болести душе. Душа је свеприсутна, од цркви и школа до судница и болница, а ипак је њене значење тешко одредљиво. Да ли су посреди само сликовити језички изрази, метафоре за личне особине, или реч „душа“ упућује на нешто што је стварно и есенцијално, на засебну димензију у човеку равноправну са разумом, осећањима или свешћу?

Онолико често колико душу срећемо у свакодневном говору, толико често је срећемо и у религијама, филозофији и књижевности. Душа је била призма кроз коју се човек и људски живот посматрао и објашњавао. Сократов позив Атињанима да се брину за своју душу, и хришћанска порука о очувању и спасењу душе јесу основа за слику о човеку у западној култури. Упркос огромном значају и присутности питања душе, професор Уле Мартин Хејстад се упустио у културну археологију душе, у покушај приказивања њеног поимања и дефинисања почев од антике па до данашњих дана, у описивање њеног дејства у делима важних филозофа и књижевника, у покушај да објасни њене неодредљиве, нематеријалне и мистичне стране и да одговори на питања да ли је она и даље неопходна димензија наше антропологије и самопоимања. „Културна историја душе“ се осврће и на схватање душе у другим културама, нарочито у будизму и у исламу, где судбина душе у овом и будућем животу игра битну улогу и где је она мотивишући политички фактор.

САДРЖАЈ

Уводна реч, 5

Предговор, 9

1. СТАДИЈУМИ ДРАМЕ О ДУШИ
АНТИКА, 17
Мајка свих душа – Хомерове митске сени, 17
Измишљање и продубљивање псyцхе, 34
Платонова псyцхе осваја човека, 42
Први психолог – Аристотел, 52
Нега душе улази у моду – Плотин и позна антика, 63

2. СРЕДЊИ ВЕК, 75
Грешна душа у хришћанству – избављење или Проклетство?, 75
Августинова покајничка анима, 84
Оставите сваку наду! – Данте и средњовековна царства мртвих, 96

3. РЕНЕСАНСА, 115
Сумњање ми је драго! – Скептик Монтењ, 115
Декартова мислећа душа, 132

4. ПРОСВЕЋЕНА ДУША, 143
Бог, природа или разум – у најбољем или у најгорем свету, 143
Бодy & минд – нови појмовни пар и емпиријска душа, 146
Дух у машини и француски материјалисти, 154
Хјумова душа: свежањ утисака, 156
Звездано небо изнад мене и душа у мени – Кант, 164
Превазилажење душе – Хегел, 176

5. РОМАНТИЗАМ, 187
Осећајна и експресивна душа романтизма, 187
Русоова природна душа, 188
Гетеова душа која тежи, 194
Фауст – опклада у душу, 204
Кјеркегор између душе и психе, 227

6. ДУША У НАУЦИ, 253
Дарвин и еволуција – природна душа или бездушна природа?, 253
Душа постаје психа – и креће на терапију код Фројда, 267

7. ОБНОВА, 283
Ниче, филозоф психологије: једна од најдостојанственијих хипотеза у филозофији, 283
На књижевној позорници, 303
Душин ток свести – Уликс Џејмса Џојса, 307
Скривена душа – Кафка и Процес, 322
Душа као језик и слика – Витгенштајн, 340

8. ДУША У ДРУГИМ КУЛТУРАМА И У НАШЕМ ДОБУ,357
Екстремни циљ у будизму – нестанак душе, 357
Одложена душа у исламу, 376
Колективна душа? Старање о себи и о другима, 395
Хана Арент – појединац и група, 396

ЗАКЉУЧНА РЕЧ

ЛИЧНИ ПАЛИМПСЕСТ И ИЗВОР ЕНЕРГИЈЕ, 417

Библиографија, 429

Индекс имена, 441