Аутор: Дарко КрстићАлександар Стојановић
Страна: 239
► Остали детаљи

Pred čitaocima je delo vizantijskog istoričara, rođenog u Atini, nastalo u XV veku. Ne postoji vizantijski istorijski spis koji ima raniju rukopisnu tradiciju u odnosu na autograf od Halkokondilovih Dokaza Istorije. Najstariji rukopis Dokaza Istorije (Parisinus graecus) delo je izvesnog Dimitrija Angelosa iz Carigrada i datira oko 1470. godine, što je samo nekoliko godina kasnije od Halkokondilovog autografa. Međutim, ovo nije jedini sačuvani rukopis Dokaza Istorije. Nikoludis, u predgovoru svog prevoda prve tri glave Dokaza Istorije, navodi da je do danas sačuvano 29 kodeksa, koji sadrže kako fragmente tako i celokupno Halkokondilovo delo.Radi se o neobično velikoj i bogatoj rukopisnoj tradiciji koja samo posvedočuje izuzetan istoriografski značaj Halkokondilovog dela.Nijedan drugi etnografski problem ne zaokuplja toliko Halkokondilovu pažnju kao problem porekla Tribala (i Ilira). Kaldelis pošteno priznaje da mu nije jasno zašto se Halkokondil toliko bavi ovom tematikom. Iako zaista nije moguće u samom tekstu Dokaza Istorije naći jasan razlog za preokupiranost poreklom Tribala (i Ilira), s obzirom da je glavna preokupacija pisca oslikavanje turskog napredovanja u Evropu, činjenica je da je to tematika kojoj se Halkokondil više puta vraća kroz celu knjigu i da je nesumnjivo od posebnog značaja za njega.Autori ove studije zbog toga posebnu pažnju posvećuju upravo analizi onih mesta koja obrađuju tribalsko pitanje i to po tekstualnom redu, tj. od prve do poslednje knjige Dokaza Istorije. Ovaj pristup će čitaocu omogućiti uvid u evoluciju Halkokondilove misli u vezi sa poreklom Tribala (Ilira), kao i njegov konačan stav po tom pitanju koji se ogleda u poslednjoj knjizi Dokaza Istorije. Na samom kraju su kumulativno sagledani svi odeljci sa ciljem da daju jednu opštiju sliku koja treba da prezentuje Halkokondilov stav na temu porekla i migracija Tribala.