Аутор: Михаило Лалић
Страна: 543
► Остали детаљи

Цитати из књиге

И све што је прошло, неће да призна да је прошло, док се добро не освети ономе што на његово место долази.

Нико је од оних што изгледају тврђи него што човјек треба да буде. Сличан камену, а ником не пада на ум да зажали камен, чак ни у тренутку кад се котрља у провалију.: доље му неће бити горе, него што му је било горе.

Све је то због огромног размака између оног што имамо и онога што хоћемо да имамо, јер ми нијесмо ни слутили каква је то провалија и како је треба испунити прије него се пређе.

Мени је довољно само да гледам ватру, она је као нешто живо - једина снага која нам је још увек осталаверна и само димом може да нас изда.

Мора де се иде и кад се не зна куд. Сви тако иду, нико не зна и нико нема времена да чека док сазна.

Ето каква је понекад прошлост. Сачека људе крај пута и присили их да исправе погрешан рачун. ( вратили су се на старо место лутајући кроз шуму)

Ни пас да залаје, ни човјек да лелекна. Дође мени да лелекнам пустињом.

Зато, мислим, боље је послије повратка - имаћемо више времена. Имаћемо времена док смо живи, а и послије ћемо га имати док дојади и док нас све живо заборави, сасвим док нас заборави као да нас није билона тој земљи. Баш не треба жалити за временом; оно је празно нешто - из празнине у празнину - што равномјерно цурии цури и никад се не истроши. Празно је, а ипак има зубе; можда и нема другог осим зуба - мљацка, глође и односи, а никад ништа не доноси - нема одакле.
Скоро да чујем како гризе, зубима од воде и ваздуха, са сваком капљом кише гризе.

Онај глас из даљине из потопљених села и прочлости, сад сасвим разговјетно дозива и пита:
Зашто смо ми то спасавали трговце, дућане, ћифте варошке, од сељака? ... сто је насјело нашима да чувају јединство... боље би било да смо се забавили нечим другим, војском, фронтом, чиме било - док тои прође нек се без нас свети ко год хоће и без нас брани ко може.

Његове мисли су одавно без чобана - заборављене.

Ккако би било да је бар мало друкчије било све ово што је било прошло? Никако. Друго се семе ту не би родило.

Није тачно да је дим изрод ватре као што сам ја милсио, он је само њен плач, двојак је то плач - један при рађању, други пред гашење. И човјек има та два различита плача, и револуција, и огромна блатњава кугла што је нека звјезда била.

Тако је сваком ко пада, помислих да се мало оправдам, тако је и онима прије било. Кад се пређе нека граница у падању, послије више нема усправљања - свијет остане завазда накривљен. Ту сам негдје на тој граници, треба брзо да се зауставим или бар да на нешто чврсто паднем - доста ми је овог растапања!

Луд је чини ми се иначе би му било јасно да је самоћа природно стање ствари.
Па и оно што је између двије самоће, живот - највише је самоћом испуњено. Понекад у друштву, у забави, у љубави, заваравамо се за тренутак, учини нам се да нијесмо сами.

Једино човјек живи својим пуним временом, својом вољом - не краду му сате празним причама, не кваре му одлуке пгађањима, није присиљен да друге слуша, ни да им се супротставља. Ником ништа не дугује, ничије мане не види, нико његове склоности не зна. Може да се испружи по земљи, да гледа небо и зна истину:
он је само сенка између двије привремености којима припада - једној мање, а другој више.

Мало дима и Јакша у њему. Само блиједа сличност, успомена, а никада више неће бити оно што је било - нема повратка.

Страчно смо сити, од јада, не од јела.

Можда ми само огорчење даје снагу да живим.

За све што се учи, мора да се плати.

Бог га сами и мртва убио, како мога вјероват Турчину.

- Човјек се хвата за сламку.
- А кад ње нема?
- И то је можда добро.
- То што сламке нема? Може, само не знам како.
- Да га натјера да даље плива.

Дођу тренутци када сами себи изгледамо као проклете луде којима се живот руга. Некда руга, а некад пита: Чему се ви то надате?
Свака препрека изгледа непрелазн, кад је човјек спреман да се пред њом повуче.

То што кушам срећу, не кошта ме ничега. Може само живота да ме кошта, али живот није моја ствар.

Да ми је бреме на леђима, ynao бих да је на леђима, погнуо бих се и лакше би ми било. Овако - бреме је свуда...
Питао се у детињству шта је то слобода. Њазад је закључио да је то тек онако ради пјесме измишљено: Није ми на ум пало да ће ми то једном бити фикс идеја за коју живим и умирем.

Ти си некаква прерушена мора или сумље или си болест воље или ђаво би знао шта си, тек Нико Сајов нијеси.

Тако сад сам у истој оној кожи у којој нико није издржао.

Добро је што је најзад прошао други дан и што он исти никад више неће доћи да се понови, али сад треба издржати дуге сате помрачине до новог дана који ништа боље не обећава.

Свани, јер ако не питаш. Нећеп имати коме.

При том тумарању (кроз шуму) да не излуди, спасавају привремени циљеви, али човјек који нема малог циља, никада не може да постигне да се споро креће.

По лелеку и проклетству. И оно доље, села и долине с пристранцима - таме се чешће лелече. Овдје само кад је вјетар гора лелече, а доље народ лелече и од вјетра и без вјетра. Све би ово требало да се зове Лелејска земља.