Аутор: Леонид Гросман
Страна: 526
► Остали детаљи

<б>Садржај

1. У болници за сиротињу
2. У књижевном свету
3. Пропагандно друштво
4. Године прогонства
5. Шездесете године
6. На прекретници
7. Нови живот
8. Последња деценија, Главни датуми из живота и стваралаштва Достојевског


Леонид Гросман

ПУТ ДОСТОЈЕВСКОГ

Достојевски је волео да каже младим трагаоцима: Уздигните се духом и формулишите ваш идеал. То је био циљ и његовог целог живота. Прошао је низ различитих етапа у трагању за истином водиљом. Романтизам и утпијски социјализам. хришћанство и, делимично, православље, "почва" и славјанофилство, "златни век" и борба са "умирућом" Европом, најзад, теократија, то јест држава-црква - то су били стадијуми развитка његове главне идеје: он је сматрао да је слаб у философији "али не и у љубави према њој - додавао је у писмима пријатељима - "у љубави према њој ја сам јак". И он је заиста то доказао богатом еволуцијом свог погледа на свет, који је обухватио толико теорија, система, учења, хитотеза!

Није све ту било органско и потпуно. У духовним заносима Достојевског, увек искреним и страсним, било је много пролазног, туђег и случајног. Али је зато постојала и једна непоколебљива догма вере.

Његов прави идеал и најдубљи извор његовог стваралаштва био је руски народ у свој његовој историјској величини и трагици борбе коју је водио. Проучивши широко историју Русије, запамтивши заувек мужика Мареја и његово забито сеоце, проживевши дуго са народом у робијашкој тамници и војничкој касарни, Достојевски је у почетку шездесетих година изградио своју најмилију идеју: највиша вредност је у духовној, песничкој и филозофској култури његовог даровитог и непоколебљивог народа, позваног да у будућности шврши највећу историјску мисију.

"Ми верујемо да је руска нација - необична појава у историји човечанства" - тим речима уводи Достојевски читаоца у свој преглед најзначајнијих појава домаће књижевности, коју је волео одушевљено и крвно.

Отуда његов култ руске уметности у свим њеним гранама - од Авакума до Лава Толстоја, од Андреја Рубљова до Рјепина и Крамског, од частушки и тужбалица до Глинке и Сјерова, од кремаљских цркава до московских звоника XВИИИ века. Све то му је откривало дубоки извор његових најдражих размишљања - "море-океан руске земље, море необухватно и најдубље", велики народ у његовим духовним тражењима и стваралачким могућностима

На посебан начин је писац уметник ценио и разрађивао једну од највећих творевина свог народа - звучни и свемоћни руски језик; који је примио непосредно из уста сеоских жена, од дојиља из московске околине са њиховим песмама и скаскама. Ту почињу извори његовог моћног говора, који његови савременици нису ценили и који је тек у наше дане достојно оцењен. Из самих дубина народног говора израстала је та, по својој изразитости и важности, неупоредива уметничка проза романсијера, осетљивог за музику и стих, романсијера који је свуда скупљао руски фолклор, изгубљен у маси, нарочито његову традицију песме. Ових дубоких корена књижевног стила он се много касније сетио, када је своје дубоко осећање љубави према матерњем језику изразио лаконским и великим афоризмом: "Језик је - народ".

Али он се није затварао у границе своје земље од других народа. Европа је, несумњиво, била један од најснажнијих утисака његове душе, тако богате снажним осећањима. Од његових младалачких одушевљења за Шеккспира и Шилера, Балзака и Игоа до његовог касног интересовања за Флобера и Емила Золу (кога је истовремено и одбацивао и примао) - Достојевски је одлично познавао све корифеје европске књижевности. У музејима Запада њега су задивили мајстори италијанске ренесансе, а Ханс Холбајн-млађи и Клод Лорен су га нанадахнули за велике странице посвећене уметности у Идиоту и Младићу. У Милану, Келну и Паризу задивили су га обрасци готског градитељства. Усхићењем га је испунио Бетовен. Тако је целог живота на Достојевског деловао свет уметности, тако га је одушевљавала та "земља светих чуда", којој он у свом последњем роману речима Ивана Карамазова, изриче тако ватрену похвалу.

Као и у руској култури, Достојевском је и на Западу најмилији свет оваплоћене лепоте и одуховљене лепоте, коју је он много пута проглашавао основом целокупног људског живота и делатности ("сама наука ни тренутка не може трајати без лепоте!"...)

Видели смо да се мајстор социјалног романа само једном у животу приближио револуцији - то је било у почетку 1849. године. Пре тога он се плашио борбе, касније се заувек одрекао "теорије и утопије". Али Достојевски се притом није одрекао хуманизма. Све његове памфлете против нихилизма засењује мудро и осетљиво срце великог уметника. Њему је жао тих храбрих младића и девојака, који сами себе осуђују на смрт. Као што смо видели, у "Злим дусима", он том несебичном покољењу говори о свом дубоком саосећању: "Ја свечано објављујем да дух живота зрачи као и пре и да жива снага није усахла у младом покољењу. Десило се само једно: премештени су циљеви, једна лепота замењена другом". Тако Достојевски неочекивано проглашава револуцију новом лепотом за руску омладину.. О тим аргонаутима слободе дивно говори његов најдражи јунак - кнез Мишкин. Он их назива "жудним и узбуђеним Колумбовим сапутницима", надахнутим и храбрим откривачима новог света. Закључимо.

Сложен и противречан је био пут Достојевског У његовим романима се понекад налазе сликовити изрази реакционарног става, али њих обично побеђује генијални потез уметникове кичице и његово дубоко саучешће у људској патњи. Изузетан дар помогао му је да савлада многе спорне токове филозофске и политичке мисли. Својом изванредном уметношћу Достојевски је знао да створи бесмртне типове, међу којима истакнуто место заузимају сатрвене жртве оног режима који је пред крај живота бранио: "сибирски робијаши, сиромашни студенти, гладни и "пијани" чиновници, девојке које се продају, сви они које је гонио и одбацио немилосрдни ток развитка капиталистичке државе.

Достојевски је дао незаборавне портрете и потресне драме, прожете ватреним социјалним протестом, које су с правом ушле у светску књижевност као класични обрасци. То му је одржало значај и за наше дане. Ми ценимо великог уметника због његовог непрестаног трагања за истином, због огромне снаге његове реалистичке вештине и, пре свега, због бесмртних ликова руских људи које је створио и који су добили светско признање.