Аутор: Петрос Василиадис
Страна: 200
► Остали детаљи

Lex orandi, односно главни наслов ове књиге, потиче од опште познате латинске изреке Lex оранди lex ест цреденди ("Правило молитве јесте правило вере"). Намерно је изабран скраћени облик ове изреке јер садржај књиге превазилази класично дијалектичко тумачење према коме богослужење представља аутентичан израз хришћанског веровања, као и обратно тумечење према коме правило вере, односно хришћанско богослужење, јесте оно што установљује правило вере и што, другим речима, дефинише догматско учење Цркве. Суштину ове књиге, ко што показује и њен поднаслов, чине два значајна појма: "литургијско богословље" и "литургијски препород".

"Литургијско богословље" је један огранак свеукупне богословске науке. Његова суштинска различитост у односу на традиционалне огранке академске богословске науке садржана је у чињеници да оно не представља засебан одељак целовитог богословља, већ његову средишњу теоретску подлогу, на основу које сваки појединачни традиционални огранак задобија свој стварни садржај. Због тога "литургијско богословље" не представља само развитак или новији израз класичне "литургике". Почетна тачка и оријентир литургијског богословља може бити богослужбена пракса хришћанске заједнице, али се оно не исцрпљује у њој.

Оваква формулација у најдубљем смислу представља предањски, али ипак заборављени, аксиом, тако да је веома распрострањено мишљење да криза својствена западној цивилизацији у извесној мери потиче од формирања схватања о "богослужењу" које се у потпуности разликује од древне "литургије". Због тога један од основних аксиома литургијског богословља јесте да сваки "богослужбени" чин (тј. чинодејство) није истовремено и "литургијски". Литургијско богословље се, углавном, заснива на грчкој речи λειτσυργία (дело народа, заједничко дело), која је и као израз била непозната латинској литургијској библиографији.

"Литургијско богословље" се заснива на једној основној претпоставци: на признавању приоритета "искуства" у односу на "богословље" у класичном смислу речи. Као што "призив" Божији упућен људима "да живот имају и да га имају у изобиљу" (Јов. 10,10), претходи њиховом "одговору", на сличан начин и "Литургија" претходи "богословљу", пошто сусрет тројичног Бога са човеком претходи било каквом "богословском" изразу и формулисању (писменом или усменом) овога сусрета. "Литургија" је управо овај сусрет, а поврх тога и богословски одговор на овај сусрет-призив. Ово значи да литургијско богословље јесте основно богословље Цркве; другим речима, оно је тхеологиа прима а не тхеологиа сецунда, као што је класична литургика, па чак и класична догматика.

Садржај литургијског богословља није (питање) "како", које се тиче начина литургијске праксе Цркве - оно је предмет класичне литургије - већ (питање) "шта" литургијског чина. Његов објективни циљније у томе да Литургију (а нарочито Евхаристију, као њен превасходни израз) учини предметом изучавања - то припада "богословљу" богослужења - нити извором догматског богословља - то припада "богословљу које потче из богослужења". Литургија се дефинише - понекад чак искључиво - као богослужбени израз вере, исцрпљује се, другим речима, у формалном поретку (ordo) и ограничава само на структурални елемент литургијског чина заједнице. Због тога и оријентир, али и основно полазиште литургијског богословља јесте "литургијски препород".

Према томе, "литургијски препород" нема на уму осавремењавање предањских литургијских служби, већ најпре повратак црквене заједнице у њену онтолошку еклисијалну ипостас, а тек онда у аутентичну и еклисиолошки исправну литургијску праксу. Циљ "литургијског препорода" јесте у томе да заједничко служење (тј. богослужење, λατρεία), а пре свега Евхаристија, на аутентичан начин изрази "биће" Цркве. Другим речима, сваки пут када се верници саберу "на једно место", да Црква буде оно што јесте: "тело" Христово, "народ" Божији, "заједница" Светога Духа. Због тога једини критеријум литургијског препорода јесте еклисиолошки.

Када смо пре тачно десет година грчкој читалачкој публици представили "литургијско" богословље као основни параметар православног богословља, али истовремено и "литургијски препород" као његову нужну и неопходну последицу, нисмо могли ни замислити да ће у најкарећем временском року ова два појма тако снажно обележити богословска трагања јелинског Православља, нити да ће на одлучујући начин утицати на црквени живот код нас.

Повод да се одважимо да у пробном издању и у ограниченом броју примерака изнесемо пред грчку читалачку публику овај нови огранак богословске науке (литургијско богословље), са његовим природним црквеним последицама (литургијски препород), била је беседа васељенског патријарха г. Вартоломеја приликом устоличења. У тој званичној објави својих програмских опредељења нови патријарх првопрестолне

Православне Цркве на Истоку јасно је указао на аутентично литургијско предање Православња. То је, усоталом, и био разлог зашто смо од њега затражили благослов да му посветимо ово издање, у његовом коначном виду. Отада се богословски пејзаж у јелинском Православљу коренито изменио, нарочито пошто је на архиепископски трон грчке Цркве дошао г. Христодул, који је такође надахнут визијом "литургијског препорода".

Ово издање не представља новију поправљену верзију оног првог пробног издања, већ корениту ревизију и систематско излагање богословског проблема литургијског препорода. Велики део књиге заснива се на предавањима држаним на годишњим скупштинама литургијског препорода Грчке Цркве, као и на чланцима насталим у оквирима богословског дијалога који је следио; дијалога који је неопходан - наравно, када не прерасте у полемику. Имајући ово у виду, избегли смо да дамо одговоре на повремена превазиђена питања, која су, уосталом, и лишена актуелности. У свом садашњем виду, и старије и нешто новије студије претрпеле су систематску прераду, за чији највећи део захвалност дугујемо г. Пантелису Калаицидису.

Као и у старијем пробном издању, главни угао посматрања, из кога се испитују проблеми литургијског богословља, али и питања литургијског препорода, у основи је библијски. ово, пак, није случајно нити се може приписати нашем дугогодишњем бављењу библијским темама. Може се, наиме, приписати чињеници да се у поседње време уочава научна блискост, ако не и поистовећивање, "библијског" и "литургијског" богословља, у мери која се не примећује у осталим сродним гранама богословске науке. Ако је средњевековна "телетургика" (тј. наука о обредима), са својом чисто практичном оријентацијом, уступила своје место историјском и филолошком истраживању "литургијског" предања Цркве, а оно, опет, чисто "богословском" приступу Литургији, онда је време да "библијско" посматрање допуни свеопште истраживање "литургијског догађаја" Цркве.

Солун,
Празник Рођења Христовог,2004,
Петрос Василијадис

Садржај

Предговор, 7
1. Православље и литургијски препород, 11
2. Евхаристијска и иселитељна духовност, 31
3. Богословске основе литургијског препорода и идеолошки узроци реакција, 51
4. Библијски карактер православног богослужбеног живота, 63
5. Хришћанска света Тајна и светотајинска богослужења, 81
6. Библијско схватање Тајне божанствене Евхаристије, 91
7. Тајна свете Евхаристије у Јеванђељу по Јовану, 109
8. Извор логија и Евхаристија, 121
9. Друштвена димензија хришћанског богослужења (откривење и литургија), 129
10. Неопходност преиспитивања читања библијских одломака, 143
11. Православно схварање свете Тајне Покајања, 151
12. Библијско поимање хришћанске мисије, 159

Додатак
Православни литургијски препород и видљиво јединство, 177