Више од 150 година излећу нам птичице (некоме, богами, и вране) из објектива. Од заната кад се фотографија доселила на ове терене, она је уздигнута на пиједестал уметности и често је читава прича око ње постајала сувише претенциозна. Теоретска мисао је не ретко престизала праксу, а бивало је и обратно. Фотомонографија Лица 100 лица фоторепортера Дневника , Новосађанина Драгутина Савића, нема претензије да помера границе у овој области. Непретенциозан је и став аутора: ” Ово је моја лична селекција начињена објективом, а не и објективна хроника, најмање политичка, страначка, дипломатска”
С. Поповић, Борба
Ова лица нису увеличана зато што представљају најлепше, најпаметније и најбоље људе града, она су у овој књизи самим тим што су различита, у једном тренутку била негде у кадру, као лице разлике, и пре свега, као људи који имају аутентична лица. Дакле, живи лик нашег града, или Нови Сад (о)писан људима у њему, макар се они пред објективом мрдали више него цркве и мостови. Али – више него било шта друго – ти људи чине један град, у једном трену. Ову луксузну фото-монографију мајсторски је технички уредио Балинт Сомбати. С обзиром да се претежно ради о новинарској портрет-фотографији, Сомбати је то постигао тако што је модерним преломом нарочито потенцирао журналистички, магазински дизајн.
Ђорђе Рандељ, Независни