ПЛАЗМА КОЈА УЗИМА ОТИСКЕ БОЖАНСКИХ СТАЊА

Пред нама је књига песама Мића Савановића, Љубичасто.

То је књига сећања и језика.

Сећања на садашњост, прошлост и будућност. Сећања до кога допире језик, да прошлости не да да прође, да будућности не да да не дође, у онаквој лепоти као у сну о њој, закопчаној у оној Миљковићевој максими „… да ли ће слобода умети да пева, као што су сужњи певали о њој“.

Јзик, као главни јунак ове књиге, иде кроз слојеве сећања, испитује и опипава најдоње камење у темељима који заснивају песниково биће. А ти темељи су само детињство и сви они призори и слике које ће ошаловати сваки сан и сећање на дане који никада проћи неће, и које песма у себе упија као плазма која узима отиске божанских стања, да би отела од заборава сећање на архетипске слике стварања света које су прављене од крхке грађе мириса и звука, даха и духа…

Сами почетак књиге хвата баш ту грађу, која је чвршћа од снова и јача од сваке трулежне пропадљивости. Само у „Раним јадима“ Данила Киша, до сада у мом читалачком искуству и трагалашптву, сам наишао на тако јаке и моћне и метафорички судбоносне слике постојања и опстојања неког нуклеуса из кога ће касније све настати. Ако се присетимо Кишове приче „Еолска харфа“ и то прислањање радозналог дечијег ува на стуб кога са даљинама повезују жице, и то слушање музике ветра који својом руком ослобађа на тој еолској харфи музику свемира, нећемо наћи логичнијег нити лепшег следа неке слике постања, до Савановићеве слике такве исте музике из детињства, која уместо харфе, прави дирке клавира од подница по којима, једном давно, али за сва времена, хода његова бака Зорка, по зорама, са мирисом оног хлеба у чијим рупицама има довољно места да се склони цео један свет који Савановић собом носи као спасоносну и исходишну варијанту тешких времена која надолазе са намером да уништавајући спасу свет у своме, изгледа, неминовном паду.

Никаква прича ни критика о тој слици, тешко може да досегне њену лпрозору, лепоту и величину.

То ходање бакино од прозора према вратима и од врата према прозору, тај посебан звук сваке даске, та брига о животу и постојању, та радост почетка дана и живота у коме та јутра никада више проћи неће, окупљени су мотивски и значењски око стожерног и вртложног момента који и јесете песма „Настанак песме“.

Та слика по својој милозвучној твари, и по својој метафоричкој обухватности и сугестивној снази, не губећи чедност самог доживљаја и важности трена у коме је пожелела да буде песма, поставља и остварује висок захтев језичкообликовног поступка, који Савановић постиже и прати.

Као што метафорички из дечије перспективе соба из детињства са том сликом постаје једна врста локомотиве која ће возић дана повући у живот и његово облачење у те слике, тако ће и ова почетна слика постати локомотива која ће повући поетику целе књиге.

Некада ће се те упеване слике сводити на оне мудросне густине на готово један до два стиха, где ћемо моћи да очекујемо и проналазимо елиптичне дескрипције сведене готово на краткоће, али и свеобухватности хаикуа.Ту је мотивска разноврсност и разуђеност песничкога дара и успешности језичког савлађивања, почево од слика које су из завичаја и детињства прелазиле у космичке димензије света, до мотивски предивног присећања на Сремске Карловце, на слике које захваљујући Савановићевој песми никада неће умети нити моћи да пређу прегове заборава. Ту су и мотиви који самоиспитују улогу саме песме и саме речи, самог песничког послања, и његовог остварења.

Не могу а да не издвојим песму која се зове „Чудан Мост“ и која по својој лепоти и фасцинацији коју собом носи и ослобађа у самом језичком чуду, заслужује да по други пут буде штампана у овој књизи:

ЧУДАН МОСТ

Пева зора зубата ево нама

јапије

Ево нама јапије да правимо

капије

Неста цвета мирисна бледе речи

медене

Журба гради ограде и бедеме

ледене

Песму пева мракача мирис мòра

дубока

Порез купи невреме мера му је

од ока

Свет се игра животом све препушта

лутрији

Што на мосту добије изгуби на

ћуприји

Ова песма и њој сличне у овој књизи заслужује пажњу наших антологичара, по некој дубини поја који сеже у најдубље корене и н језичко памћење и понирање у само биће језика и постојања.

Таква песма не само да оправда књигу, него и песника и његово време.

                                                                                                Благоје Баковић