Годинама, већ, Душко Богдановић ради један посао који би из ове проклете журналистичке дестинације могли дислоцирати негде у међупростор, ту гомилу недефинисаних честица, тај вакуум који сасвим сигурно постоји на размеђи новинарства и уметничке креације: кокетира са фактима, бојама и доцртавањем, игра се лепим речима и нијансама а онда оголи стварност: „Не, нисам ја, то сте ви направили“, ладно одвраћа, окрене се на пети и одлази да машта.
А нас остави тако неме, са његовом „Герником“, са „Герникама“, пардон, или „герникама“ са разним неким насловима које нам Дуца на годину/две, како кад, уместо у рамовима сервира – у корицама какве књиге.
То су та чувена Дуцина сведочанства о времену, лепо упакован пресек чињеница, меморијал нашег постојања, записи о нашем лицемерству, завидљивости, глупости, лењости, подругљивости, инфериорности, бахатости, себичности, суровости, похлепи, арогантности, неписмености, неморалнсоти, токсичности, добро, понекад, у далеко мањем обиму и – креативности, амбициозности, одважности, самопоуздању или упорности.
Славиша Лекић