Збирку приповедака Александре Ђуричић, Лоза у улици Риге од Фере отвара, не случајно, истоимена прича, у којој је сабрано све најбоље што чини карактеристику и осталих проза сабраних у овој књизи: стварносни тренутак, који је истовремено и историјски (НАТО-бомбардовање), са ретко протканом интимном топографијом овог кутка Дорћола, али и женском интроспекцијом, прожетом фином интертекстуалношћу, да би се све усредсредило у сржни мотив – причу о лози у најстаријем градском језгру, кроз коју посредни казивач приповеда о једној јеврејској породици – суштински и симболично о свим дорћолским Јеврејима несталим у нацистичком погрому током Другог светског рата – да би се опет, кроз ово библијско дрво (лозу) ипак оваплотила вера у вечни живот и превазилажење свих овоземаљских зала, укључујући и стварносни тренутак настанка приче (бомбардовање).
У „поетици свакодневног“ тј. ситницама које живот значе, у причама А. Ђуричић изничу управо оне универзалне истине, искристалисане и ојачане већ поприличним животним искуством. Лака, питка реченица, која плени попут чисте музике, и без напора улази у читаочеву свест, која је истовремено и сликовит детаљ, и бритка и питка мисао, смена приповедачких гласова – од унутрашњег монолога, личног исказа у ретком – другом лицу једнине (ти), трансгресије рода (равноправна употреба првог лица једнине мушког, где су дакле, главни јунаци мушкарци), до класичног приповедног трећег лица – језик тече у овим причама у свом пуном замаху и психолошкој упечатљивости. Такође, у овој прози има тако много музике, било као теме, или кроз наслове музичких фраза (што можда и није чудо јер је ауторка дипломирани музиколог), тако исто и много сликарских тема, односно детаља, које непогрешиво запажа сликарско око.
Славица ГАРОЊА