Аутор: Павле Евдокимов
Страна: 110
► Остали детаљи

Благословио: Iguman manastira Hilandar

ПРЕДГОВОР

Павел Николајевич Евдокимов се родио 2. августа 1901. г. у Санкт-Петербургу, у племићкој породици. Његов отац, виши официр беше убијен 1907. г. у једној побуни. По обичају који је владао у његовим круговима, млади Евдокимов је школован у кадетском училишту, али га је његова мајка навикла на дуге боравке у манастирима. Када је почела револуција 1917. године, породица се нашла у Кијеву, где је млади Евдокимов започео студије теологије. Како се грађански рат распламсавао у Украјини, он је ступио у редове беле гарде и борио се скоро две године. Након пораза, следило је избеглиштво у Цариград, долазак у Париз 1923. г. и напорна обука и бављење десетинама различитих послова: од возача таксија, куварског помоћника, перача вагона, до ноћног радника у Ситроеновим фабрикама. Сви ови послови нису успели да униште жељу за знањем и размишљањем, тако да је млади емигрант имао снаге да стекне сорбонску диплому на катедри за философију, а затим и да заврши студије теологије на новом Институту светог Сергија.

Следе дуге године сазревања, у којима најпре треба поменути познанство са Николајем Берђајевом. Полако су сазревала сазнања, те увереност у посланство руске емиграције и њен духовни значај. У њему се такође родила увереност да и као "лички" теолог има шта да каже у великом покрету који се родио у окриљу исељених руских теолога и философа.

Од 1928. г. Евдокимов је дуго боравио на југу Француске.
Тај боравак је искористио да припреми своју докторску тезу: Достојевски и проблем зла. Долази рат и време мирних размишљања је само успомена. Евдокимов настоји да живи своју теологију, да живи Јеванђеље. Он учествује у напорима да се помогне хиљадама ратних избеглица. Затим, 1946-47. г. руководи једним прихватилиштем за избеглице у близини Париза. Најзад, цео свој радни век он проводи као организатор различитих социјалних служби, у главном на париском универзитету.

Паралелно, он ради као предавач на Институту светог Сергија (од 1953) и не престаје да пише. Најпознатија дела Павла Николајевича Евдокимова су: Жена и спасење света (1958), Православље (1959), Света тајна љубави· брак у светлу православног предања (1962), Узрасти духовног живота (1964), Свети дух у православном предању (1969). Књига коју предајемо у руке читаоцу објављена је после смрти аутора. Она представља збирку његових чланака, писаних у разна времена и у разним приликама. То објашњава извесну неуједначеност стила и приступа који би аутор, да је сам припремио рукописе за штампу, вероватно избегао. У неколико наставака часопис "Теолошки погледи" је својевремено донео добар део књиге, у преводу Јелисавете Вукојевић. Показало се да жив и савремен начин писања Павла Николајевича Евдокимова подстицајно делује на наше читаоце који су жељни и жедни уверљиве, динамичне, неманиристичке речи. Стога смо мислили да труд који су започели "Теолошки погледи" вреди да се настави и доврши, и да се аутор представи генерацијама које су у међувремену стасале. Од појаве једног дела ових текстова на српском језику, прошло је, наиме, готово двадесет година. Иако понеки његови ставови прелазе границе православног опредељења; показујући недопустиву "слабост" и помирљивост према другим хришћанским вероисповестима, остаје непобитна вредност његовог актуализовања и апострофирања тема слободе, сведочења и дигнитета односа Бога и човека, што и оправдава издавање предложене књиге.


САДРЖАЈ

Предговор, 7
I "Луда" љубав Божија, 9
II Мистичко искуство, 27
III Нови човек, 41
IV Старац и духовни отац, 51
V Од смрти ка животу, 57
VI Култура и вера, 67
VII Слобода и ауторитет, 85
VIII Христовој Цркви, 97