Autor: Aleksandar Lambros
Strana: 130
► Ostali detalji

Daleke 1985. godine, kada je Madona kretala na svoju prvu turneju, nijedan dalekovidi prorok nije, metar i šezdeset četiri centimetara visokoj, dežmekastoj pevačici sa američkog Srednjeg zapada, koji nije izrodio ništa veće i značajnije od Dženeral Motorsa, predviđao dugotrajnu karijeru, a nijedan kritičar nije smeo da se opkladi da će izdati još bar dva albuma. Opklade su padale na Sindi Loper, koja je baš u to vreme započinjala ozbiljnu karijeru. Godinu dana ranije je Sindi, a ne Madona, dobila MTV nagradu, u kategoriji Najbolje mlade nade. Zaista, ne može im se zameriti. ČinIlo se da je konceptualna Sindi, solidnih glasovnih mogućnosti i sa zdravom dozom spremnosti za eksperimentisanje, ta koja obećava i pred kojom je budućnost. Harizmatična Madona (ljudi iz muzičke industrije, kao ni veći deo publike, još uvek nisu imali pojma da je to njeno pravo, a ne umetničko ime), jednoglasno je proglašena za one-hit-wonder, diskolutkicu koja će pasti u zaborav brzinom kojom se bude izlizao njen imidž.

Jedan od njenih najvećih talenata, koji je ujedno izdvojio od svih ostalih iz branše i učinio je globalnom kulturološkom ikonom, jeste da utaba prethodno neprohodne staze. Osamdesetih i devedesetih godina prošlog veka, redefinisila je pojam feministkinje, od spaljivačice grudnjaka iz sedamdesetih, do žene koja može biti seksi i naglašeno seksualna (čak toliko da grudnjak nosi kao garderobu a ne rublje). Otvoreno se zauzimala za gej prava, u vreme kada su se slavne ličnosti pažljivo klonile te teme. Verovatno da nema pojedinca koji je više doprineo tome da zauzimanje za gej prava danas postanu tako opšte mesto. Potom je devedesetih i prvih godina novog veka, na red došlo preispitivanje stavova naše kulture prema religiji i duhovnosti. Od katoličanstva do kabale, navodila je svoju publiku da razmatra veze religije i duhovnosti, posebno religije i patrijarhata i seksualnosti. Njen zaštitini znak oduvek je bila subverzija. Ona je deo sistema, mejnstrim korporativnog popa, ali iznutra minira njegovu ukorenjenu mizoginiju, homofobiju i ejdžizam.

Deo njene privlačnosti leži upravo u tome: ljudi vole da gledaju kako neko bez straha čini stvari koje su van granica kulturoloških konvencija i očekivanja. A oni koji idu protiv konvencija, uvek su na meti kritika.

Madona, najverovatnije, upravo menja još jednu paradigmu naše kulture – gde su granice samoizražavanju u pedesetim, i kasnije.