Маске, маскирање и ритуали у Србији
ПРЕДГОВОР
Студија Маске, маскирање и ритуали у Србији резултат је истраживачког рада спроведеног током последњих деценија XX и почетком XXI века.
Феномени маскирања и њима одговарајући обреди са маскама у досадашњим проучавањима савремене српске етнологије и антропологије су маргинализовани и није им посвећивана одговарајућа пажња. Систематизацијом и обједињавањем једног дела постојећих истраживања са рецентним емпиријским материјалом, пружају се могућности у представљању ових феномена културе у новом светлу. Такав приступ наметнуо је и нека нова питања на која до сада нису тражени одговори, као што су, на пример, питања како се данас третира прерушавање и како се унутар тога развија комуникација у Србији и њеном друштву у целини и да ли егзистира Бахтиновска улична „смеховна култура“ у друштвеној стварности обрнутог реда? Да ли је могуће фокусирати проблем замишљеног и оствареног реда третирајући маскирање као саставни део дозвољене/недозвољене границе?
Увођењем новог емпиријског материјала, компаративно сагледаног са постојећим, учињен је покушај у остваривању дијалога између традиције и савремености, начина мишљења и понашања у традиционалном моделу друштва и савременог опхођења путем ритуала са маскама. Да су маске, маскирање и одговарајући ритуали имали одређена значења и на српском културном простору неоспорно је, међутим, увек су некако сагледавани прарцијално у светлу традиционалног начина мишљења друштва, посебно оног концепта који се везује за руралну сферу и давно превазиђених магијско-религијских ритуала. Према томе, у овој студији први пут се у српској етнологији сучељавају сакупљени ритуали са маскираним учесницима и истражују као комплексне појаве „обрнутог облачења“ или „обредног одевања“ које се издвајају из свакодневице. Прихватањем постављеног циља пошло се од чињенице да су традиционални и савремени облици обједињени заједничким именитељем – хомогеним простором, али и концептом мултикултуралности поднебља, процесима акултурације и сликом друштвене стварности.
С обзиром на то да у ширем региону постоје монографије које се баве овом тематиком* , једно од основних концепцијских опредељења у оквиру проучавања било је и стварање једне почетне етнолошке студије о маски и маскирању на простору Србије, која би обухватила читаво становништво са свим особеностима, сличностима и разликама. Дакле, таква студија је била замишљена у форми транскултуралности**.
Тако постављени задатак допринеће свакако бољем разумевању не само развоја народне културе у целини већ и разумевању облика трансформација и процеса акултурација који су се одвијали у Србији. Осим тога, маске и маскирање нису само форме мишљења већ су и оно чиме се мисли. Сличности и разлике уочене код суседног становништва, ван граница Србије, користе се да би се одредио општи пресек културе прерушавања на подручју Србије. Од исхода расправе у овој студији у формалном облику, зависи и одређење функција маскирања као једног од облика комуникације проучаваног друштва.
Ослобађање од теорија или хипотетичких ставова из претходних проучавања не значи и њихово негирање. Оне су на неки начин утемељене у српској етнологији, тј. историјско-генетски и еволуционистички правац уз компаративно дијахрони метод.
Студија представља незнатно допуњен текст докторске дисертације Маскирање у ритуалима становништва Србије, одбрањене на Филозофском факултету у Београду, пред комисијом: проф. др Бранко Ћупурдија, др Сенка Ковач, доцент, проф. др Иван Ковачевић и проф. др Оливера Васић.
Овом приликом желим да се захвалим на помоћи једном броју колега и пријатеља, њиховој спремности да са мном воде расправе и без чије помоћи ова студија не би била уобличена и представљена јавности. Започете консултације са прерано преминулим ментором, проф. др Душаном Бандићем, на чији сам се предлог и прихватила овог посла, наставила сам уз помоћ једног броја стручњака који су изразили спремност и заинтересованост за истраживања којима сам се посветила. Велику захвалност изражавам др Мирјани Малуцков, музејском саветнику, др Биљани Сикимић, лингвисти из Балканолошког института САНУ, проф. др Оливери Васић, етнокореологу, проф др Бранку Ћупурдији и академику Петру Влаховићу. Етнолози, кустоси у музејима Србије – мр Миодраг Алексић, Живка Ромелић, Драган Минић, Дејан Крстић, Наташа Николић, несебично су уступали своје податке (информације и илустративни материјал). Захвалност дугујем и колеги Милошу Матићу, кустосу Етнографског музеја у Београду и Гордани Јолић, документаристи Етнолошког одељења Музеја Војводине у Новом Саду. Посебну захвалност упућујем колегиницама Оути Пеиси (Оути Пеиса) етнологу у Музеју града Хелсинкија, из Финске и Цветани Маневој, етнологу из Регионалног историјског музеја из Перника у Бугарској, као и колегама из музеја и института из Љубљане, Загреба, Скопља који су ми набављали неопходну литературу.
Казивачи на терену исказивали су усрдност, гостопримство и спремност да одговоре на бројна питања дајући исцрпне одговоре, што је олакшало прикупљање грађе током свих ових година које сам провела на разним теренима у Србији и ван Србије.
Напослетку, дугујем захвалност својој породици, супругу Милану и синовима Урошу и Луки, који су у периоду мог интензивног рада имали стрпљења и разумевања за моја одсуствовања и посвећеност током писања студије. Они су ми стална инспирација у раду.
Детаљни подаци о књизиНаслов: Маске, маскирање и ритуали у Србији
Издавач: Čigoja štampa
Страна: 89 (cb)
Писмо: ћирилица
Формат: 170 x 240 cm
ИСБН: 978-86-7558-557-2