Autor: Anri Bergson
Strana: 273
► Ostali detalji

Slavna knjiga Anrija Bergsona Materija i pamćenje: ogled o odnosu tela i duha iz 1896-e godine, jedna od najslavnijih knjiga svoga vremena, posle Drugog svetskog rata izvesno vreme je izgubila uticaj koji je imala na prelazu vekova, da bi je, prilično neočekivano, u život vratio Žil Delez. U međuvremenu zainteresovanost za Bergsona ponovo raste, a u Francuskoj se već desetak godina ozbiljno radi na objavljivanju iscrpnog kritičkog izdanja Bergsonovih dela (pod upravom Frederika Vormsa).

U prvom poglavlju ove knjige Bergson postavlja pravac svoga istraživanja usredsređujući se na slike, na pojam slike, na uslove koji su potrebni za nastanak slike, te na odnos tela, prostora i slike. U igru, naravno, ulazi i opažaj, a Bergson uvodi i, u to vreme, najsvežija neurološka istraživanja. Ipak, Bergson je filozof i ponad svih naučnih istraživanja on nosivost svoga istraživanja prebacuje na pojam, pre svega na pojam svesti.

Sadržaj
Predgovor sedmom izdanju, 7

Prvo poglavlje
O odabiru slika za predstavu uloga tela, 17

Drugo poglavlje
O prepoznavanju slika pamćenje i mozak, 83

Treće poglavlje
O opstanku slika pamćenje i duh, 147

Četvrto poglavlje 0 razgraničenju i fiksiranju slikaopažanje i materijaduša i telo, 195

Sažetak i zaključak, 245
Indeks imena 271

Predgovor sedmom izdanju
Ova knjiga potvrđuje stvarnost duha, stvarnost materije, i pokušava da na jednom jasnom primeru odredi odnos između to dvoje - na primeru pamćenja. Ona je, dakle, otvoreno dualistička. Ali, s druge strane, telo i duh razmatra na takav način da se nada kako će u velikoj meri ublažiti, ako ne i ukloniti, teorijske poteškoće koje je dualizam uvek izazivao i usled kojih on, iako ga nagoveštava neposredna svest i usvaja zdrav razum, nije mnogo uvažavan među filozofima.
Te poteškoće najvećim delom potiču od čas realističkog, čas idealističkog poimanja materije. Cilj našeg prvog poglavlja je da pokažemo kako su idealizam i realizam dve podjednako preterane teze, da je pogrešno materiju svoditi na predstavu koju o njoj imamo, kao što je pogrešno od nje praviti nešto što bi u nama proizvodilo predstave, ali bi bilo drugačije prirode od njih. Za nas je materija skup „slika". A pod „slikom" podrazumevamo izvesno postojanje koje je više od onoga što idealista naziva predstavom, ali manje od onoga što realista naziva stvari - postojanje smešteno na pola puta između „stvari"i„predstave". Takvo poimanje materije je, sasvim
jednostavno, poimanje zdravog razuma. Čoveka kojem su strane filozofske spekulacije silno bismo iznenadili kad bismo mu rekli da predmet koji ima pred sobom, predmet koji vidi i dodiruje, postoji samo u njegovom duhu i za njegov duh, ili čak, još uopštenije, da postoji samo za nekakav duh, kao što je želeo da dokaže Barkli. Naš bi sagovornik uvek držao da predmet postoji nezavisno od svesti koja ga opaža. Ali, s druge strane, silno bismo iznenadili toga sagovornika kad bismo mu rekli da je taj predmet posve različit od onoga što se u njemu zapaža, da nema ni boju koju oko vidi, ni otpor koji ruka oseća. Za njega su ta boja i taj otpor u predmetu: to nisu stanja našeg duha, to su sastavni elementi jednog postojanja nezavisnog od našeg. Dakle, za zdrav razum, tajpredmet postoji po sebi i, s druge strane, taj je predmet, po sebi, živopisan baš onako kako zapažamo: to je slika, ali slika koja postoji po sebi.
Upravo to je značenje reči„slika" u našem prvom poglavlju. Zauzimamo stanovište duha kojem su nepoznate rasprave među filozofima. Taj bi duh prirodno verovao da materija postoji onakva kakvom je on opaža; a poštoje opaža kao sliku, od nje će napraviti sliku po sebi. Jednom rečju, razmatramo materiju pre nego što su idealizam i realizam razdvojili njeno postojanje od njene pojavnosti. Bez sumnje je postalo teško izbeći to razdvajanje otkako su ga filozofi izveli. Ipak, zahtevamo od čitaoca da ga zaboravi. Ako se tokom ovog našeg prvog poglavlja u njegovom duhu pojave prigovori protiv ove ili one naše teze, neka ispita da H se ti prigovori i dalje ne rađaju iz toga što je ponovo zauzeo jedno od ona dva stanovišta iznad kojih ga pozivamo da se izdigne.
U filozofijije ostvaren veliki napredak onoga dana kadaje Barkli, suprotno onome što tvrde mechanical philosophers, ustanovio da su sekundarni kvaliteti ma: terije stvarni barem isto onoliko koliko i primarni. On se varao u tome što je smatrao da zbog toga treba preneti materiju u unutrašnjost duha i načiniti od nje čistu ideju. Bez sumnje, Dekart je materiju previše udaljio od nas kad ju je mešao sa geometrijskom ekstenzivnošču. Ali, da bi nam se približila, nije bilo nikakve potrebe da se ide tako daleko i da se ona poistoveti sa našim duhom. Zato što je išao dotle, Barkli je shvatio kako nije kadar da objasni uspeh fizike i kako je primoran da matematički poredak univerzuma smatra čistom slučajnošču, iako je Dekart od matematičkih odnosa među fenomenima napravio samu suštinu fenomena. Stoga je kantovska kritika postala nužna, da bi se obrazložio taj matematički poredak i da bi se obezbedio čvrst temelj naše fizike - što je ona, uostalom, uspela tek kad je ograničila domašaj naših čula i našega razuma. Kantovska kritika, barem s tim u vezi, ne bi bila nužna, Ijudski duh, barem u tom smeru, ne bi bio naveden da ograniči sopstveni domašaj, metafizika ne bi bila žrtvovana fizici, da je odlučeno da se materija ostavi na pola puta između tačke do koje ju je gurao Dekart i tačke ka kojoj ju je vukao Barkli, to jest, sve u svemu, tamo gde je zdrav razum vidi. Tu čemo i mi pokušati da je vidimo. U našem prvom poglavlju definiše se taj način posmatranja materije; u našem četvrtom poglavlju iz toga se izvlače posledice.
Ali, kao što smo na početku najavili, mi obrađujemo pitanje materije samo u onoj meri u kojoj se ona tiče problema kojima se bavimo u drugom i trečem poglavlju ove knjige, samog onog problema koji je predmet ove studije: problema odnosa duha i tela.
Ovaj odnos, iako se o njemu neprestano govorilo kroz istoriju filozofije, zapravo je bio prilično malo izučavan.