Аутор: Ленка Смиљанић
Страна: 93
► Остали детаљи

Све тајне свемира крију се у нама. Свако ко се упути у своје срце, пронаћи ће себе. Откривање себе, својих врлина и вештина одговор је на питање: зашто постојимо на овој плавој планети? А, да би открили себе, то морамо чинити од раног детињства, онда када је срце чисто и кад су снови најуверљивији, кад надолазећи занос расте од бескрајне знатижеље и разигране маште. Али, ништа нас у том чаробном добу одра¬стања не може довести до спознаје својих могућности као уметност. „Уметност је најбољи начин да се дође до бесмртности”, тако је тврдио велики и бесмртни Фјодор Достојевски. У корак са мудрошћу Фјодора, својим филозофским есенцијама, психоаналитичар и филозоф Сигмунд Фројд задужио је свет само једном реченицом: „Дете је отац човеков”. И заиста, прво у животу морате бити ДЕТЕ да би били НЕКО.
Одговорно тврдим да је Ленка на путу да постане НЕКО важан у свету мудрих људи. Удубљена у своје мале књижевне опсервације, Ленка као познати француски писац Мишел Турније ствара на малом простору прозне бравуре и у свакој оставља лепу и мудру мисао. У свакој причи понаособ назире се доситејевска поука, смештена у свакидашњицу, са неочекиваним обртом. Јунаци Ленкиних прича су: породица, пријатељи, шумски свет, ствари које воли, завичај... Наративна форма је ослоњена на традиционалну лексику, али са пуно жаргона и модерних израза. Оно што посебно издиже књигу од свакидашње прозаичности је хуманистички приступ мотивима. Из већине прича се може научити питомост, побожност, разумевање, поштовање и брига за све што постоји на свету. Ленка нас без претеране језичко-стилске акробатике учи одговорности и самопоштовању. После читања ове књиге сигурно је да ћемо бити бољи људи.
У другом делу књиге, маниром Душка Радовића, Ленка нас кроз духовите брзалице голица и плени ведрином. Хумор је најбољи начин да вас орасположи и насмеје необичном игром речи: „Живорад жваће Жикине жваке” и „Ћира ћућори са Ћирилом”. Једнаку ведрину књизи пружа и веома квалитетна поезија. Онако како плени мудрошћу и снажном поуком у причама, тако у поезији истиче породичне вредности које су темељ здравог друштва. И све то чини на шаљив и забаван начин.
Ако рецепцији ове књиге додамо и њене цитате, који су срж ове књиге и који по снажној експресији могу парирати писцима са позамашним стажом, онда је сигурно да је Ленка дубоко упловила у себе и у метафизички занос. Ленка се игра врло, врло озбиљно. Књижевну лествицу је подигла високо и само је питање времена до које ће звезде доскочити. Ми је можемо пратити на том лету и нестрпљиво чекати да нас запљу¬сне сјајем. Својом првом књигом Ленка је упалила ватру на Торнику, као што је то учинио Прометеј на Олимпу. Сада се грејемо на тој ватри и поручујемо јој: „Обасјавај нас што дуже!”.

Тоде Николетић,
писац и песник