Аутор: Ненад Каран
Страна: 226
► Остали детаљи

Сан који траје десет година постаје месечев траг вучије ‒ усамљеничке ‒ сенке.

‒ Да ли си будан?
‒ Не.
‒ Причај нешто.
‒ О чему? О смрти?
‒ Свеједно, не подносим мрак и тишину у њему. Не, није свеједно. Немој о смрти!
‒ Хоћеш ли да причам како сам једном ишао у Вавилон?
‒ Причај.
Година је 2013. Напољу је град попут државе и све врви као у кошници. Москва...
Артјом је признао све и најзад одлучио да остане, добро је што је на том месту, други би радили горе. Колико је страшних ноћи, колико дивљих борби запамтила његова соба чинећи се већом од града. Желео је да се ослободи унутрашњег грча, али цена је била да заплаче.
‒ Не о смрти, рекао је. Сувише га боли. Нећу о смрти, поштедећу га.
Одувек се плашио да заплаче, за разлику од мене, илузијонисте који је на сваку банкноту реалисте ронио сузе. Живот пролази, пријатељу, и из тог воза се не искаче, осим...
Због успомене на „њу“ престао је да слика, а онда је све радио накарадно. Потребна му је моја помоћ, помислио сам, желео бих да преживи, да „не искочи“!
Испричао сам му оно што га се не тиче у покушају да га пробудим, али то га је учинило знатижељним. Окривиће ме да сам га одвукао у све то, али није ме брига, све ово је ипак сан. У њему је бес и непомиреност, и стална мисао о одмазди само пуко ништавило. Плашиће он мене својим мраком, али спремам му изненађење које је изван њега.

Чиме је могуће победити смрт, савладати је и најзад од ње окренути, одгурнути као од нечег не више тако важног и коначног? Сан се учинио као поуздано скровиште од непрекидног бола, али у сну се није дало остати. Не дуго или не довољно дуго.
Напољу цео град личи на његово лице, а изнутра, унутар сна, он мутним оком прати звезду што пада кроз целу ноћ у јесењу зору попут сенке луткарског театра... година је 2003.
Цео нам је живот досада, а спавамо у немиру...