Аутор: Александар Дугин
Страна: 380
► Остали детаљи

УВОД
Поглавље 1.

Хришћанска метафизика: суштина проблема
Хришћанство је традиција чија је метафизичка димензија најмање проучена. То је прилично парадоксално јер, рекло би се, управо дубинско истраживање хришћанства као религије Запада, треба да привуче све оне који се занимају за метафизику и који, следећи Генона, покушавају да промисле најдубље аспекте Традиције. Па ипак, сви спорови око хришћанства се у круговима традиционалиста по правилу своде на прилично споредна, практична питања у вези с виртуалном иницијацијом црквених тајни, одсуством идеја цикличног времена и тако даље. Иза свега тога се може уочити прећутна сагласност традиционалиста с тим да хришћанство није ништа друго до редукована, непотпуна традиција чији је езотеризам практично изгубљен, а метафизички садржај немогуће извући испод густе копрене егзотеријског, схоластичког богословља, те неодређених и субјективних интуиција мистика. Сви покушаји да се открију подударности између основних начела хришћанства и концептуалних категорија других, метафизички развијенијих традиција (у првом реду хиндуизма) давали су веома жалостан резултат и заснивали су се на натегнутостима и пристрасној тежњи да се по сваку цену дође до резултата који се подударају с Геноновом концепцијом (то је најупадљивије у књизи опата Анрија Стефана Увод у хришћански езотеризам).

Објашњење ове околности је, међутим, прилично једноставно. Реч је о томе да се генонистички приступ распространио само у уским круговима интелектуалне елите Запада, где се под хришћанством традиционално схвата, у најбољем случају, римокатолицизам. Али специфика римокатолицизма је таква да је он, почев од тренутка отпадања Западне цркве од Источне, градио своју догматску и интелектуалну базу управо на свесном одбацивању метафизичког садржаја хришћанства; при томе су све схоластичке конструкције у суштини биле тежња да се развије складна богословска доктрина уз потпуно игнорисање онтолошких и метафизичких елемената који су заправо не само били присутни у хришћанској традицији пре схизме, него су се одржали у њој и после раскола. Истина, они су сачувани искључиво у Источној цркви, то јест у крилу православља. Али то римокатолици, чак и најтемељнији међу њима, изгледа да нису ни наслућивали.

Православље, пак, које је сачувало онтолошку и метафизичку пуновредност, није могло да, почев од одређеног тренутка, у јасним категоријама утврди свој метафизички садржај (то јест хришћанску метафизику у правом смислу), те је ускоро након завршетка "паламитских спорова", када је православни езотеризам начинио свој последњи блистави узлет у историји, та линија била донекле маргинализована и "замрзнута", док је приоритет био дат више егзотеријским странама цркве. Крајем 19. и почетком 20. века многи руски богослови, па чак и световни философи, интуитивно су наслућивали нарочиту метафизичку природу Православља, покушавали су да формулишу неке принципе, да обнове заборављену димензију те традиције. Али такви покушаји најчешће нису давали озбиљне резултате пошто нико од њих није био упознат с Геноновим радовима, одакле је једино моryће, по -нашем мишљењу, данас захватити адекватно знање о најважнијим пропорцијама структуре пуно вредне метафизике.

Може се рећи да су западни традиционалисти имали интелектуални инструментаријум који је израдио Генон, али нису имали адекватан објект његове примене, јер римокатолицизам принципијелно не дозвољава да се од егзотеријског пређе на езотеријски и метафизички ниво, штавише, поставља на том путу несавладиве препреке. Православни су пак имали и имају пуновредни објект - црквено хришћанско православно предање и пуновредну, нередуковану догматику, али нису имали адекватан метафизички инструментаријум. Тако је, из двају потпуно супротних разлога, и на Западу и на Истоку најраспрострањенија, најпознатија и најближа традиција _ хришћанство - остала у највећој мери непозната, загонетна и затворена, док су традиционалисти прилично добро проучили и исламску метафизику, и будизам, и хиндуизам, и таоизам, па чак и неке архаичне култове. Оно далеко и егзотично је на парадоксалан начин постало ближе савременим истраживачима, који номинално припадају хришћанској цивилизацији, него оно "своје", уобичајено и блиско.

Како год било, прво познанство с Геноновим идејама омоryћава да се одреди излазак из ове безизлазне ситуације и да се учини покушај поређења опште метафизичке слике с догмат има православног хришћанства. Не треба бити у заблуди у односу на једноставност таквог истраживања. Потпуно одсуство позивања на Православље код традиционалистичких ауторитета овај задатак практично чини крајње сложеним и ризичним. Па ипак, не претендујући на коначну истину у овом питању и остављајући отворен пут за алтернативна истраживања, покушаћемо да у овом раду схватимо метафизичку природу Православља и да се у складу с тим приближимо формулисању и поимању суштине хришћанске метафизике.

САДРЖАЈ

УВОД, 5

Део први
МЕТАФИЗИКА ПРАВОСЛАВНИХ ДОГМАТА, 8

Део други
МЕТАФИЗИКА OВАПЛОЋЕЊА, 50

Део трећи
МЕТАФИЗИЧКИ АСПЕКТ ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ, 73

Део четврти
ИНИЦИЈАЦИЈСКИ СМИСАО ХРИШЋАНСКИХ ТАНИ, 90

Део пети
ХРИШЋАНСКА ГОДИНА, 138

Део шести
СИМБОЛИЗАМ АПОСТОЛСКОГ ЧИНА, 163

Део седми
ЦАРСТВО НЕБЕСКО И ЦАРСТВО ЗЕМАЉСКО, 179

Део осми
ХРИШЋАНСТВО И ЕСХАТОЛОГИЈА, 208

Закључак
ПОСТАТИ СИН ГРОМА, 223

Прилози
НЕСАГОРИВА КУПИНА, 234
УСПЕЊЕ ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ, 241
ИЛИЈИН РЕД, 247
МИ СМО ЦРКВА ПОСЛЕДЊИХ ВРЕМЕНА, 306
НАПОМЕНЕ И БЕЛЕШКЕ, 336