Метохија

Тежећи да дамо највећи допринос очувању културних вредности, уз велики труд свих наших сарадника, објављујемо књигу МЕТОХИЈА Милана Ивановића, недавно преминулог секретара одбора за Косово и Метохију САНУ и цењеног проучаваоца наше историјске баштине.

Књига МЕТОХИЈА је књига о јужном делу српске државе, написана на четири стотине страница и садржи осамдесет илустрација. Подељена је на тринаест поглавља која су обухватила Метохију од најранијих дана до савременог стања када су албански сепаратисти поубијали и раселили многе Србе и порушили њихове богомоље. У првом поглављу дата је етимологија речи Метохија, објашњене су географске особине области  и  историјски извори у којима се Метохија помиње. Друго поглавље говори о именима жупа и срспким владарима, градитељима и ктиторима. У трећем поглављу се наводи шта су све урадили црквени поглавари на овом простору, њихови метоси и зидање цркава и манастира. У четвртом поглављу „Метохија за време турске владавине и албанских злочинстава 1455-1912“ говори се о пропасти српске државе, доласку Турака и силаску Албанаца са високих планина у Албанији.

Следећа поглавља посвећена су манастирима у Метохији, средњовековним испосницама, (претежно концентрисаним око градова Пећ и Призрен), средњовековним писарницама. Велика целина посвећена је градовима у Метохији, иконама и звонима. У поглављу „Стара српска гробља у Метохији“ показује се најстарији период из ког су сачувани гробови и њихова обележја. Поглавље „Џамије саграђене на местима цркава и црквишта“ казује да је у Метохији затирано културно наслеђе Срба. У једанаестом поглављу детаљно су обрађена насеља у Метохији са црквама и њиховим остацима.

Тако скупљена грађа систематично је поређана по азбучном низу. Обрађено је свако метохијско село које је пронађено у историјским изворима, или је сам аутор то место посетио како би више сазнавао од мештана. Бројни подаци су праћени фотографијама цркава, фресака, насеобина са простора Метохије. На крају, обимност коришћене литературе сведочи о томе да је аутор веома савесно приступио писању ове књиге.

            Објављивање ове књиге је веома захтеван процес, трудили смо се свим снагама да обезбедимо средства и ангажујемо праве сараднике како би финална верзија књиге задовољила наше високе критеријуме. Ипак, објављивање књиге Метохија је неопходно, јер очување српског идентитета везаног за овај простор никад није било теже. Пратећи потресне чињенице из наше националне историје кроз ову књигу која се бави искључиво чињеницама, видимо како су се звона топила, цркве рушиле и уграђивале у албанске куће, црквишта зарастала у траву, а читава насеља нестајала тако да је од њих остало још само име. Уверени смо да један овакав велики подухват мора стићи до читалаца.

* * *

Метохија ће вечито остати у памћењу српског народа. Она је била хомогени део српске државе, њен корен и језгро још од државе кнеза Часлава. О томе сведоче српски православни манастири, како они очувани до данас: Пећка патријаршија, Дечани Будисавци, Гориоч и Девич – тако и они допрли до нас у рушевинама: Студеница Хвостанска, Свети Арханђели код Призрена, Бањска као и други историјски извори: оснивачке и даровне повеље владара, ктиторски натписи, остали записи и натписи, фреске, иконе, ретко очувана звона, кандила, саркофази и надгробне плоче са натписима. Веома значајни су и пописи турских дефтера ХV и ХVI века и половине ХVII века. Примера ради наводимо да је у области Призрена 1630. године било 18.352 српске и само 359 муслиманских породица, док је у истој области 1490. године било уписано 23.970 српских, а само једна муслиманска.

У поседњих сто година ХХ века веома често и бучно се у форсираној албанској науци тврди да Албанци потичу од Илира, Пелазга или Дарданаца и да су они живели претходно у Метохији и на Косову, па су касније у VIIвеку дошли Срби и преотели им земљу и прогањали их. У ствари неистина је да су Албанци уопште били на Балкану пре једанаестог века. Њих је тек 1043. године из Јужне Италије у Епир довео познати византијски војсковођа Георгиос Манијакис ради учешћа у побуни против наследника Византијског цара Василија /Зборник Научног скупа САНУ СХV књ. 28, САНУ 2007, 425/. Да Албанаца на Косову и у Метохији није било, потврђују српски топоними, цркве и манастири искључиво српски православни као и подаци из турских дефтера све до краја ХVI века. Нема никакве евиденције (у историјским изворима) да Албанци заиста потичу од Илира, Трачана, Пелазга или Дарданаца. Према томе, идеолошка је измишљотина да су на Косову и у Метохији претходно живели Албанци, па су касније, у VII веку дошли Срби и протерали их /Зборник научног скупа о Косову и Метохији књ. СХII, књ. 26, Београд, 212/.

Подсетићемо на неколико метохијских топонима, који вековима носе словенске називе, а могуће и више од 1400 година, када византијски цар Ираклије (610-641) помиње Словене у опсади Солуна и нападу на Цариград. Неколико метохијских река зову се Бистрице. А хладна планинска, скоковита и беласаста Вјелуха између планина западно од Пећи, насупрот топлој, тихој и спорој жупској Топлухи у Призренској жупи. Словенски називи села од оних уписаних 1220. године у повељи Стефана Првовенчаног: Црни Врх, Челопек, Накло, Гораждевац до данашњих Црних Лугова и Белих Поља; од Барана, Речана, Дољана до оних на врховима брегова и главица: Сврхе, Брежаник, Главичица, Наглавци; од Добрих Долова, Добродољана и Добруша до Злих Потока и Залокућана; од Дворана и Стародворана до оних који носе називе по воћу: Ораховац, Воћњак, Лесковац (по лески, уписан под истим именом и у повељи византијског цара Василија II, 1019. године), Крушевац, Дреновац, Црнце (по црним дудовима који и сада расту у селу на остацима цркве, који се помињу у историјским записима ХIII-ХIV века) до Јагоде и Оскоруштишта. Да поменемо и она села која носе називе по српским средовековних властелинима и властелинкама: Будиславу, Ивану, Данилу, Горазду, Милану, Драгашу, Витомиру, Драгољу, властелинки Степаниди (Степаници) кћерки војводе Мркше Сићевског, власника оближњег села Сићева и ктитора цркве Св. Николе у селу). Има назива и оних села које се брину о начину исхране: Кашица или Млечани или о неопходности гајења живине: Гуска, Патка и Кокот. Сви ови називи остали су непромењени и у турским пописима током ХV и ХVI века.

И називи планина носе своја стара словенска имена: од непроходних Проклетија и њених врхова Богићевице, Ђеровице и Богдаче, Ујездне и Рупа са остацима средњовековних рударских јама у подножју до Копривника и Јеленка на десној страни Пећке Бистрице са селом Кошутане на левој страни исте реке; Русолије назване тако по старим словенским митским Русалкама, Жљеба, Штедина, головрхог Плеша више манастира Дечана, Голеша на крајњем истоку и планина обраслих шумом: Космача и Липовица, па Јеребињу и Мокрој Гори, „балканској лепотици“, како је назива научник Јован Цвијић. И планина усамљеног имена Икона више села Мушутишта код Призрена и Суве Реке где се у бурним и несигурним временима склонила и сачувала култна икона из цркава и манастира у селима њеног подножја.

Најкобније године Метохија је доживела у последњој години ХХ века и првим годинама ХХI века. Сва њена српска села Албанци су спалили и опљачкали, а Србе што побили, што протерали. И сви Срби становници метохијских градова су, такође убијани, опљачкани и сви до последњег протерани из својих кућа и станова. Срушено је и спаљено 155 српских цркава које су све до једне у својим темељима имале уграђен средњовековни обрађен камен и малтер. Неколико међу њима имало је уграђене надвратнике или ктиторске плоче са уклесаним годинама градње (Мушутиште – 1315; Ђураковац – 1362; Плањане – 1363; Речане – 1370; Призрен – 1330. и 1371; Уњемир, Бело Поље, Будисавци – ХIV век.

Страдала су и српска гробља. На ¾ од укупне површине Косова и Метохије, на 8.000 квадратних километара нема ниједног читавог српског гробља. На њима је за последњих десет година уништено више од 7.240 надгробних споменика. Остаци многих цркава и гробаља су и булдожерима уклањани и земљиште поравнано (Ђаковица, Долац, Гребник, Набрђе, Дворане…).

У Метохији су и за време турске владавине постојале и српске школе. Зна се за постојање таквих школа у Дечанима и Девичу. Јеромонах Сава манастира Дечана штампао је 25. маја 1597. године Први српски буквар. Од половине ХIХ века српски кнежеви Милош Обреновић и Александар Карађорђевић помажу слањем новаца и књига за рад школа. До половине ХХ века сачувани су примерци послатих школских уџбеника тада добијених „од српског Правитељства“ (манастир Зочиште). Постоје сачувани историјски подаци о српским школама у селима Метохије: Бање Рудничке код Истока, Велика Хоча, Гораждевац, Бело Поље код Пећи, Дечанима, Долцу, Зочишту, Горњој и Доњој Србици код Призрена, Мушникову, Мушутишту, Средској, Горњем Селу, Драјчићима и Локвици. Поред свог матичног посла многи учитељи ових школа сакупљали су усмено српско благо и објављивали га у „Цариградском Гласнику“ који је излазио на српском језику током 1895. до 1907. године у Цариграду.

ЛИТЕРАТУРА: Вл. Бован: Српске народне умотворине са Косова и Метохије на страницама „Цариградског гласника“ од 1895. до 1909. године, Приштина 2006; Ј. Пејин: Просветна карта Рашко-призренске епархије из 1901. године. Косовско-метохијски зборник САНУ, II, Београд 1998, 126.

Албански власти, упркос и без сагласности УНМИК-ових органа на Косову, мењају вековне називе насеља, а о српским манастирима и црквама никако не употребљавају њихов вишевековни идентитет „српски“. У току последњих десет година званично и поричу њихово припадање српском народу. У обраћању међународним културним, научним и другим организацијама и средствима информисања настоје да наметну своје нове називе и то 6-7 варијаната које бележимо:

•  византијски православни манастири и цркве Косова,
•  косовски манастири и цркве,
•  хришћански верски објекти Косова,
•  културна баштина косовских хришћана,
•  косоварски хришћански верски објекти,
•  римокатолички самостани и цркве косовских Албанаца.

Но, и сада, после свих разарања и уништавајућег дивљања савремених хорди, сва културна баштина Метохије и Косова, ако изузмемо 3-4 отоманске џамије, готово је сва српска.

Метохија ће остати у вечном памћењу српског народа као златно доба српске државе и цркве, као корен свога бивствовања и симбол идентитета.