Аутор: Марко Шуица
Страна: 178
► Остали детаљи

Историјску заоставштину кнегиње Милице не чине само материјални остаци попут задужбине, манастира Љубостиње, верижица и полијелеја у Дечанима, владарских повеља у којима је исказала свој књижевни дар, већ и они, на први поглед невидљиви, уткани у историјске догађаје и токове. Очување живота њених и Лазаревих синова и опстанак Моравске Србије, чиме се продужила српска средњовековна државност за наредних седам деценија, свакако се издвајају као историјски најбитнији. Истовремено, Милица је и парадигма историјског утицаја и остварености жене високог рода, владарке, у преовлађујућем, мушком свету средњега века. Њена слојевита личност, богато животно и владарско искуство представљају важан истраживачки ресурс за сагледавање околности, положаја и ограничених могућности са којима су се суочавале владарке-удовице током преломних периода српске и балканске историје. Предање и легенда су кнегињу Милицу и њено историјско наслеђе преиначиле у ванвременску светитељску узвишеност Преподобне Јевгеније, Свете царице Милице.

Историјска кнегиња Милица – монахиња Јевгенија, за разлику од легендом окруњене царице Милице, и поред посебности узрокованих наслеђем Косовске битке, није се много разликовала од других владарки, супруга, удовица племенитог рода и мајки угледних принцеза и владара тог немирног доба. Неке од Миличиних ћерки, или савременица, уколико се могу реконструисати њихови животи, суочавале су се и са већим и сложенијим животним изазовима. Јефимија је изгубила малолетног сина, потом у Маричкој бици мужа, а са њим и државу. Остала је без политичког ослонца и провела остатак живота помажући својој рођаки и пријатељици, владарки Моравске Србије далеко од крајева у којима је живела као деспотица. Најстарија Лазарева и Миличина ћерка Мара морала је да се помири са погибијом оца, вероватно насилном смрћу мужа и погубљењем најмлађег сина Лазара. Доживела је, да је беспомоћну са децом, из њене државе, протерују мајка и браћа. Сведочила је сукобима свог сина Ђурђа Бранковића са браћом деспотом Стефаном и Вуком Лазаревићем. Друга Миличина ћерка Јелена Балшић, са овог света је испратила сина јединца и два мужа.

Ипак, српска историја и предање издигли су кнегињу Милицу изнад других жена, владарки и племкиња тог преломног раздобља. Разлога за такав однос према њој има више. Имајући пред собом императив очувања породице и Моравске Србије, Милица је уз велике ризике и одлучност превазилазила недаће које су јој се наметале. Успостављање култа светог кнеза Лазара било је део идеолошко-политичког концепта, који је по својој природи и стуктури обезбедио Милици место у богослужбеним књижевним саставима посвећеним њеном мужу. У свечаним обредима, литургијама и молитвама посвећеним Лазаревој жртви спомињало се и њено име. Државотворно наслеђе за које се изборила и препустила синовима, уврстило ју је и у хагиографске списе, при чему се у тексту Житија деспота Стефана Лазаревића од Константина Филозофа у великој мери изградио и очувао њен историјски лик. Чврст карактер, недвосмислена државничка одлучност, лична истрајност и прагматичност су је предодредили да трасира пут својим синовима кроз тешке и ризичне политичке ситуације. И поред преузимања монашког завета, Милица, односно Јевгенија, није престала да руководи Моравском Србијом, некада отворено и јавно, а некада ненаметљиво, из сенке.