Књига Милоша Мељанца, Милошево – насеобина удовица је прича и потресно сведочанство о страдању недужних људи – далматинских досељеника који су „трбухом за крухом“ у међуратном периоду напустили Врличку крајину и населили се у западном делу Македоније (Пелагонија). Ове људе није одређивало да ли су за краља или комунисте, да ли су левичари или десничари, да ли су за или против револуције. Питање је да ли су пре рата чак и чули за те и сличне речи и да ли су уопште имали свест о вихору светских дешавања који ће их касније захватити. Они су најпре били земљорадници и сточари, који су уз много самопрегора и труда хранили себе и своје породице

Аутор трагедију становника сеоцета Милошева сагледава из два аспекта. Најпре описује догађаје са аспеката жртава и њихових породица – удовица и сирочади. У књизи су наведена имена, године живота и описане судбине ових породица након почињеног злочина. Игнорисање, па и својеврсна репресалија према њима настављени су и у послератном периоду, а један од разлога за то је што су неки злочинци и сарадници окупатора пред крај рата, када је било јасно да ће Хитлерова алијанса изгубити, напросто променили страну, прешли су у редове НОБ-а и партизана, те су се убрзо после рата нашли на многим јавним функцијама. Тиме се фокус приче пребацује на аспекат македонских писаца и власти и њихова гледишта и интересе по питању милошевске трагедије. Аутор је обрадио становништво којим се македонске власти, али и поједини академски раденици,  нису односили према овом догађају мотивисани жељом за истином и правдом, већ са тенденцијом да се аболирају и прикрију злочини. Тврди, такође, да су они заступали пре свега националистичку политику, упркос прокламованом братству и јединству и новој, послератној идеологији. – из рецензије проф. др. Веран Станчетић