Аутор: Александар Дугин
Страна: 207
► Остали детаљи

<б>ПРЕДГОВОР

Сакрална географија спада у оне дисциплине које су потпуно непознате огромној већини наших савременика. Свеопште ширење идеја европског "просветитељства", са њему својственим механицизмом, материјализмом, позитивизмом, прагматизмом, до те мере је променило човекову свест током последњих столећа да је раскид са светом Традиције и његовим законима постао коначан и неопозив. (Процес преласка Запада на ставове профанизма подробно је описао Рене Генон у својим радовима <и>Криза савременог света и <и>Царство квантитета и знаци времена који су се најзад појавили и у руском преводу.) Зато сакрална географија и с њом повезана истраживања, која у целини припадају сфери Традиције, неће бити лака за разумевање. Ова књига, дакле, не може рачунати на широк круг читалаца. Па ипак, увек постоји известан број људи суштински незадовољних интелектуалним сурогатима профане науке и културе. Људи који траже дубља и истинита објашњења, теже да се ослободе отрцаних клишеа и баналних мишљења која ништа не објашњавају о суштини проблема. Према томе, свет Традиције, његове законитости, његови принципи, његова логика увек изазивају одређено интересовање потенцијалне "интелектуалне елите" која трага за истином.

Сакрална географија је одељак Традиције, повезан са структуром простора и његових својстава, са симболизмом делова света, континената, предела. Традиција тврди да места где живе ови или они народи има, осим физичке, и метафизичку димензију. Да су повезана с неким духовним, надматеријалним архетиповима. Као што се човек састоји од тела, душе и духа, тако и земље, континенти, реке, мора, планине имају своју скривену, тајну, мистичну димензију, чија је структура сродна душевним и духовним световима људи. Према томе, земља у којој живи овај или онај народ, повезана је с тим народом, односно с појединачним представником тог народа, веома префињеним нитима. Међу њима се непрестано врше узајамни утицаји, аналогни онима који се одвијају између човека и његове околине у физичкој равни. Али "душа" земље, њена сакрална димензија спаја се с душом нације, с националном сакралношћу, и тек из те спреге и узајамног прожимања ствара се она реалност која се назива "цивилизацијом", "типом културе" или "геополитичким предосећањима. Сакрална
географија, тако, проучава дубинске тајне и законитости историје народа и нација, али не у њиховом чињеничном, већ у архетипском, духовном аспекту. У извесном смислу би се могло рећи да је сакрална географија "тајна географија" или "истинска географија" која, као уосталом и све традиционалне науке, не проучава свет последица, већ свет узрока.

Оријентација у простору није спадала у задатак само морепловаца, путника, картографа. То је егзистенцијални, духовни задатак сваког човека. Стога није случајно што су се свештена места култа, храмови, жртвеници и гробља, па чак и шире, свака човекова грађевина, одвајкада строго доводили у везу са странама света. У томе се очигледно испољавао сакрални однос према простору, чији правци имају фиксирани симболички значај. Штавише, најстарији религиозни обреди и покрети (а у истински традиционалној цивилизацији такво је било свако човеково делање како у званчном друштвеном животу, тако и у свакодневици) строго су били довођени у везу са сакралним простором. Наравно, у зависности од ове или оне традиције, ове или оне цивилизације, овог или оног народа, смисао и симболичко значење просторних оријентација је могло да се мења, али извесни моменти су остајали универзални и одржавали су се свуда. На пример, окретање према Истоку увек је имало значење сакралне позитивности. То је земља где се рађа сунце, област пуноће, рајског обиља, духовног Извора. Зато је олтар хришћанских Цркава најчешће био окренут према Истоку, што се сачувало све до данас. Запад се, напротив, традиционо сматрао пограничним местом између земље људи и света мртвих, улазом у "подземне области", земљом смрти.

Још већи значај има квалитативна организација простора за органске људске заједнице (за народе и нације) које се стварају у конкретном земаљском простору и упијају сакрално значење тог простора као саставни део своје националне душе. Тако су, на пример, Руси чињеницу да се "Света Русија" простире у равници сматрали знаком објективне богоизабарности. У најстаријим руским легендама постоји тема јунака Јегора Храброг који протерује "планине" из "Свете Русије" на њену периферију, стварајући Тиме рајску и округлу богоизабрану земљу. Равничарски карактер руских територија улази као најважнији елемент у националну психологију, и ми с правом очекујемо да ће се у одређеним историјским тренуцима овај "равничарски " архетип колективне психе на овај или онај начин сигурно испољити.

<и>Мистерије Евроазије. Ова књига је тако названа због тога што у њене задатке спада истраживање сакралне географије управо овог континента, нарочито његовог централног дела који је, давно, постао земља Руса. Неоспорно, овде се не ради о хладном и дистанцираном истраживању, јер према судбини и души свог народа, руског народа, аутор није нимало равнодушан. Управо се руски народ овде посматра као субјект мистичне Евроазије, њено живо средиште, њена тајанствена срж. Ово је изазвано како субјективним, тако и објективним разлозима. Субјективним, пошто је аутор Рус, и сасвим је природно то што осећа дубоку одговорност за свој народ, за његов историјски духовни пут, за његову прошлост, садашњост и будућност, што и мора бити својствено сваком Русу. Објективни разлог се, пак, састоји у томе што се Русија налази у средишту целог евроазијског копна, и тај средишњи положај, са сакралне тачке гледишта, не може бити ни произвољан, ни случајан. Задатак се, дакле, састоји у томе да се у адекватним терминима схвати оправданост тог централног положаја и његов судбоносни значај. У датом случају, субјективно и објективно се на срећан начин међусобно допуњавају.

Русија је православна земља. Према томе, хришћанска традиција успоставља одређени однос на провиденцијалном нивоу како према руском народу, тако и према оним територијама на којима је историјски насељен. Штавише, Русија остаје једина самостална православна велика сила, "Трећи Рим". Према црквеном учењу, поверена јој је есхатолошка мисија како унутар хришћанске цивилизације, тако и целокупне историје човечанства. Дакле, руска православна сакралност мора имати своје нарочите црте које немају ничег себи сличног. Те црте се не могу свести само на слово црквених догмата, премда му оне и не противрече. Оне имају особени езотерични, тајанствени смисао, чијем су одгонетању посвећена нека поглавља ове књиге. То су, такође, неке мистерије Евроазије, и то можда оне нај важније.

Овај рад је у потпуности утемељен у Традицији, а највећим ауторитетом у овој области сматрамо Рене Генона, аутора чија су нам предубока дела омогућила да, у овом мрачном добу, откријемо спацоносне путеве у царство Сакралног. Нажалост, чак и религиозне установе нашег времена често су испрофанисане до те мере да достизање истинске Светлости њиховим посредством постаје немогуће. Али Генон и његови радови не могу бити коначни одговор на сва питања, не могу постати окоштали катехизис, као што се то дешава у случају неких његових западних следбеника. Разјаснивши његове идеје и погледе на праву суштину Традиције, треба прећи на саму Традицију, удубити се у њу, почети Умно Делање, бивствовање у оквиру Сакралног. Поћи путем поимаља и откривања њених тајни, путем посвећења и духовне реализације. За Русију и Русе, ићи за Геноном значи окренути се Руском Православљу и руској свештеној традицији, чији су се трагови очували на иконама, у житијима, летописима, храмовима, у нашим легендама, предањима, бајкама, митовима. у мудром и тајанственом руском језику, у нашој древној писмености, у нашој националној души, у нашој великој и славној историји. Такав је став самог аутора, такав (по логици ствари) мора бити и став сваког Руса који тежи да у потпуности и свесно - духовно и активно, у мислима, осећањима и делима - буде Рус.