Аутори: приредио Јован Србуљ, превод Ксенија Кончаревић
Страна: 443
► Остали детаљи

Садржај

ЧОВЕК ПРЕД БОГОМ

О вери
Вера без религије. Вера и поверење у човека. Вера у себе, 7
Вера и научно истраживање. Сумња.
Истина и њене манифестације. Вера и искуство, 14
Бог - Творац и Његова одговорност. Оваплоћење и искупљење.
Љубав према себи као стваралаштво, 24

ДИЈАЛОГ О АТЕИЗМУ И ПОСЛЕДЊЕМ СУДУ
Различити корени атеизма. Реалност и тајна. Вредност материје.
Искуство безбожности. Теодицеја, 31
„Вечност мука“ или „сигурност наде“ у свеопште спасење?, 39
Виђење Бога у свету. Различити нивои живота.
Људско искуство и Божанска есхатологија, 43
Необичност хришћанског делања.
Читање Јеванђеља и наша реакција, 50

О СУСРЕТИМА И ПОСЛЕДЊИМ ИСПУЊЕЊИМА
Стварање као сусрет. Сусрет с Богом у Његовим појавама.
Сусрет са смрћу. Христово Рођење као сусрет света с Богом, 55
Сусрет са самим собом и с другим. Лични сусрет с Богом, 59

О САМОПОЗНАЊУ
Индивидуа и личност. Непоновљивост личности.
Греховно самопотврђивање и љубав, 66
Прихватање самог себе. Однос према Јеванђељу, 71

О СМИРЕЊУ
Лажно смирење. Гордост и таштина.
Три воље које делују у историји: Божија, демонска и људска.
Смирење као помиреност. Смирење пред лепотом Божијом, 77
ШТА ЈЕ ДУХОВНИ ЖИВОТ?
Дух Свети Утешитељ, 81
Критеријуми духовности. Надахнуће и духовност, 85
Сећање на смрт и покајање, 88
Шта је духовни живот?, 91
ВАСПИТАЊЕ СРЦА
Грех и покајање, 94
Васпитавање срца, а не тренирање воље, 99
Пут молитве, 103
ЗАКОН ЖИВОТА
Пажња према себи. Грех као кршење закона живота. Љубав, 105
Живот у дубини. Однос према другима, 109
ИСКУШЕЊА САВРЕМЕНОГ СВЕТА, 114
ОДНОС ПРЕМА ОНИМА КОЈИ ТРАЖЕ ВЕРУ И КОЈИ СЕ КОЛЕБАЈУ, 119
О ЧОВЕКОВОМ ПРИЗВАЊУ
Криза као суд и као нова могућност. Циљ стварања човека. Веза између духовног и материјалног света.
Христово оваплоћење. Црквене Тајне. Вечни живот.
Пад као губитак целовитости.
Призвање за узрастање у светости, 121
ЗАКЉУЧЦИ ЖИВОТА
Човек сам себи заклања видике. Самоодрицање.
Духовна дубина. Старење, 128
Живо срце. Проживљавање зла. Звани и изабрани, 133

ЧОВЕК ПРЕД САМИМ СОБОМ И ТВОРЕВИНОМ

ПРАВОСЛАВНА ФИЛОСОФИЈА МАТЕРИЈЕ, 143
О НЕКИМ КАТЕГОРИЈАМА НАШЕГ ТВАРНОГ БИЋА, 144
Одговори на питања, 159
ТЕЛО, ДУХ, ДУША: ЦЕЛОВИТОСТ ЉУДСКЕ ЛИЧНОСТИ, 174
ПСИХОЛОГИЈА И ДУХОВНО ИСКУСТВО, 181
Одговори на питања, 187
О ВЕРИ, ОБРАЗОВАЊУ И СТВАРАЛАШТВУ, 194

ХРИШЋАНСКИ ПУТ

КРСНИ ПУТ ХРИСТОВ, 201
ЗОВ БОЖЈИ И ПУТ СПАСЕЊА, 213
ПУТЕВИ КА БОГУ, 223
О ПУТЕВИМА ВЕРЕ, 227
Одговори на питања, 231

БОГ И ЧОВЕК - CYCPET ЉУБАВИ

ПИТАЊЕ И СУМЊА, 239
Одговори на питања, 244
О ХРИШЋАНСКОМ ЖИВОТУ, 249
Одговори на питања, 256
СУСРЕТ СА ЖИВИМ БОГОМ, 261
О ПОВЕРЕЊУ У БОГА, 283
УНУТРАШЊЕ ЋУТАЊЕ, 291
ВЕРА БОЖИЈА У ЧОВЕКА, 303

ЧОВЕК ПРЕД СВАКОДНЕВНИМ И ВЕЧНИМ

„ПАЗИТЕ
НА ВРЕМЕ, ЈЕР СУ ДАНИ ЗЛИ“, 317
СПАСЕЊЕ У СВЕТУ, 329
Одговори на питања, 336
ИЗАЗОВ САВРЕМЕНОГ СВЕТА, 344
Одговори на питања, 350
ДУБИНЕ ВЕЧНОСТИ, 355
ПОСЛЕДЊИ САДРЖАЈ ЖИВОТА, 364

ЧОВЕК И ПОРОДИЦА

ЦАРСТВО БОЖИЈЕ - ДЕЧИЈЕ ЦАРСТВО
ВАСПИТАВАЊЕ ДЕЦЕ У ВЕРИ, 377
КАТИХИЗИС ЗА РОДИТЕЉЕ, 383
Може ли се поставити питање о заједничком васпитавању родитеља и деце у вери, уколико сами родитељи нису још од детињства били васпитавани као хришћани?, 383
Беседе (разговори) са родитељима, 395
Изводи из интервјуа датог за радио „Слобода“ (Liberty), 2. јан. 1994,428
Дечја исповест, 434


О вери

Низ БЕСЕДА ПРЕУЗЕТИХ И3 РУСКОГ ВЕРСКОГ
програма НА „Би-би-сију" (1972)

Вера без религије.
ВЕРА И ПОВЕРЕЊЕ У ЧОВЕКА. ВЕРА У СЕБЕ.

Кад говоримо о вери, ми увек мислимо на веру у Бога. У ствари, постоји и вера у човека и ова вера одређује наш живот у најмањој мери исто толико константно и дубоко као и вера у Бога. Осим тога, у Бога не верују сви, а да би се живело с људима, не може се без вере у човека. Управо на вери у човека засновани су сви покушаји промена - друштвених, политичких, породичних, јер ма шта да се проповеда - без обзира на то да ли је то религија или ново животно уређење, ако човек не почне да се труди, ако не буде остваривао оно што је замишљено, то се никада ни на који начин неће остварити. Због тога сваки реформатор, сваки човек који позива људе на нешто ново темељи свој позив на вери у човека; а у малим стварима, у свакодневном животу све се базира на вери у то да у човеку постоји нешто добро и лепо, што може да се одазове на потребу, на тугу, на радост, што може да послужи као основа за грађење живота. И о овој вери бих хтео нешто да кажем.

Оваква вера није лаковерност, то није наиван однос према човеку, који допушта да је наводно све могуће, да се наводно треба само обратити човеку и он ће се одазвати. Међутим, то је уједно увереност у то да нема човека у којем не би постојала истинска људска дубина, да нема човека у којем се не би могло познати оно добро и достојно у њему. На пример, данас је у свим земљама света у току огромна трансформација затворског система. Раније је злочинац био затваран у тамницу, како би се изоловао од људског друштва; он је био одсечени део. Сада се под затвором све више подразумева место где се злочинцу може помоћи да постане човек. Дакле, такав однос представља веру у човека. Ова вера се не заснива на очигледности; често човек кроз очи-гледност мора да се загледа негде у дубину и да открије нешто чега наизглед као да нема. У Јеванђељу постоје две приче које веома јасно показују Христов однос према човеку, Његову веру у човека.

Први случај налазимо у Јеванђељу по Јовану, у осмој глави. То је прича о томе како је код Спаситеља доведена жена ухваћена у прељуби. Очигледност је била против ње, она је била ухваћена у прељуби, подлегала је осуди и строгој казни. Христос је није осудио, Он је осудио њен поступак; њу није примио као прељубницу, већ се загледао у дубину њене душе и у њој је угледао могућност новог живота; Он је у овој прељубници угледао чистоту, која у њој није умрла. Кад је ова жена стала пред суд, кад је открила да њен грех значи смрт, она се наравно, освестила. У том тренутку је све што су јој говорили: да грех убија, да грех уништава, - постало реалност: згрешила је, и њу је у том трену тку, по тадашњем закону, требало каменовати. Схватила је да се, кад би јој поново био дат живот, више никада не би дотакла онога што за собом повлачи смрт. И Христос је то видео. Он се обратио људима у околини и рекао: „Нека онај ко је без греха баци први камен!..“ И сви су отишли. А кад је Христос остао насамо с овом женом, Он јој рече: „Где су они који су те осуђивали?“ - „Отишли су“, - одговори она. - „Ни ја те не осуђујем; али убудуће не греши."

На овом примеру видимо како је Христос умео да се загледа у човека и да види све његове могућности које као да су биле заклоњене поступцима овог човека.

Друга прича је исто тако потресна: сусрет између Христа и апостола Петра након што Га се ова) три пута одрекао због страха, уплашивши се. Христос га не пита: „Да ли ти је жао због онога што си учинио?" Он му каже: „Да ли Ме волиш?“ И Петар искрено одговара: „Да, Господе! Волим Те!“ Међутим, Христос му три пута поставља исто питање. И одједном, спознавши значај ова три питања, схватајући да је сва очигледност против њега, Петар гово-ри: „Ти све знаш, Господе; Ти знаш да Те волим!“ И Христос га поново прима међу Своје ученике.

Зар ми умемо овако да поступамо? Зар умемо да поверујемо у то да човек који је према нама рђаво поступио има право да каже: „Да, волим те! Нисам имао довољно храбрости, нисам имао довољно дубине, нисам имао довољно снаге духа, али те ипак волим“, - и све је могуће.

Кад бисмо умели тако да се односимо једни према другима! Кад бисмо само умели да поверујемо једни у друге, да не будемо заслепљени ни људским грешкама, ни њиховим поступцима; да нас не заглуше њихове речи, већ да се ћутке загледамо у људску душу и да видимо у њој потенцијалну човечност, потенцијалну људску величину и да у складу с тим понудимо човеку нови живот, да му понудимо наше поверење - и да га позовемо да живи у пуној мери свог људског достојанства! Кад бисмо могли једни према другима тако да се односимо, све би било могуће међу људима, све реформе, и за човечан-ство би наступио нови живот.

После прошле беседе поставл>ено ми је питање: „Шта ако човек каже: „Твоје поверење и вера превазилазе моје снаге?" Веома бих желео да одговорим на ово питање, зато што је оно врло важно.

Обично патимо због тога што људи у нас не верују. Осећамо да имамо неке могућности, али да бисмо их остварили потребна би нам била подршка верног срца, људске љубави, човека који би казао: „Да! Не бо) се! Ти можеш да се реализујешГ Међутим, понекад кад нам је дато такво поверење, кад нам је оно даровано, нас одједном хвата страх: „А шта ако ово поверење изневерим? Шта ако ми ништа не пође за руком и ако се испостави да су се снови који су се ројили у мени расејали као магла кад је изашло сунце? Шта ће онда бити? Зар ћу потпуно изгубити поверење, поштовање, можда чак и љубав оних који су се тако поуздали у мене?“

И ово човеку често смета. Међутим, можда нам још више смета то што врло често, кад нам други човек поклања своје поверење, он као да верује у немогуће, односно он као да не узима у обзир да сам ја просто обичан, нормалан човек. Нама се чини да се он свему нада: да наводно можемо да учинимо све, све без ограничења, безусловно све. И онда схватамо, с једне стране, да је то немогуће, и плашимо се да се тога латимо; а с друге стране, кад се трудимо да то остваримо, открива се да не можемо да се нађемо на висини оног „безумног“ „непромишљеног“, „неодговорног“ поверења које нам је било дато. Дакле, овде постоје две стране.

С једне стране, онај ко има поверења у другог, ко му на поклон, као надахнуће доноси своју веру, треба то да чини промишљено, разумно и мудро; а с друге стране, човек којем се ова вера даје треба да буде трезвен и свестан и да улаже све напоре у то да стваралачки реализује своје признавање - и, опет, да зна да за њега ипак постоје нека ограничења. Ова ограничења не можемо увек да откријемо пре него што почнемо да се трудимо. Тек кад приступамо изучавању неке науке.читању неке књиге. било ком послу. ми видимо колико можемо да остваримо и где се завршавају наше могућности. Међутим, морамо да почнемо. И не смемо да се плашимо тренутка кад ћемо доћи до граница својих могућности, зато што се - и ово је веома важно - поверење које нам се даје, вера која се у нас улаже, не односе на то да остваримо све што је за човека уопште могуће, већ на то да себе реализујемо што је могуће савршеније.

У овоме је смисао Христове приче о талентима. Реч „таленат” је у току векова стекла специфично значење. Сви ми знамо шта је таленат кад је реч о музици, уметности и књижевности; међутим, Христос није говорио о томе. У Његово време таленат је био новчана мера. Дакле, неком човеку је дат улог, и понуђено му је да реализује ову новчану меру, да оствари све за шта је способан. Овај човек може да уложи сав напор и ако је изузетно обдарен, он може да удвостручи или утростручи поклон који му је дат. Ако је мање обдарен, он ће макар нешто остварити. Међутим, он никако нема права да учини оно што је учинио човек који је био најмање талентован од тројице о којима ова прича говори. Он се уплашио: „А шта ако оно што је уткано у мене, оно што ми је дато - проћердам и изгубим и шта ако за то будем одговарао?“ - и закопао га је; односно, просто га је одложио у страну, закопао, завио у мараму. А кад је дошло време суда, кад је дошло време обрачуна, кад су сви стали пред домаћина, испоставило се да су сви нешто остварили - само он ништа није остварио. И он није био осуђен због тога што није донео добит, корист свом газди; био је осуђен због тога што се уплашио и што се није усудио да било шта учини, није се одлучио ни на шта.