Однос двоје младих из различитих нација и религија, и њихова самоћа у односу на искључивост и несклоност породице и друштва у временима зла чини окосницу овог романа. А када се узме у обзир да је место дешавања комплексна, мултинационална и мултирелигиозна Босна добијамо контекст који је и за писца и за читаоца велики изазов. То није више Босна Андрићевих романа, односно јесте баш она као у причи „Писмо из 1920“ – „земља страха и мржње“ али Ђурановићеви јунаци, Рајко Чанчар, Бошко, Дина… су приказани као људи са изграђеним идентитетом, активним односом према животу и изазовима али и етичком одговорношћу и традиционалном оданошћу. Више него очигледно је да је Ђурановић главне линије своје поетике, драматуршких детаља и трагичких епизода управо тражио на местима где се природа типичних босанских супротстављености најбоље види. Између две нације и религије, у додиру провинције и града, последица бивших ратова и животу и изазовима али и етичком одговорношћу и традиционалном оданошћу, све те нијансе у муслиманској и српској породици Ђурановић веома добро, детаљно у дијалозима и разложно у породичном историјском наслеђу, описује јасно успостављајући границе између дубинских личних ставова веровања али и немогићности појединца да се супротстави већини.

Троимени син епске љубави Недо-Недим-Нед у сва три своја лица сведочи величину својих родитеља али и границе које се у једном бићу успостављају између именовања и тумачења исте појаве, осећања, завичаја, земље рођења, родитеља, предака, потомака… Ђурановић својом причом жели да каже да ће таква истост увек имати три имена и лица, све док је мање храбрих а више оних других.

Реалистичким стилом са веома изграђеним осећајем за детаљ, карактер појединца и суштинске законитости националне или друштвене особености, он на више нивоа и уз помоћ добро реализованих књижевних стратегија линеарног приповедања и стварања поредбених нивоа у најбољим деловима овог романа показује да нема ништа савршеније од живота.

У овом роману живе људи и догађаји са којима можемо да се поистоветимо не само због уверљивог приповедања већ због тога што не постоји ништа уверљивије и оригиналније од живота и ништа веће и трагичније од љубави и смрти, поготово када се преплићу као у Моћи немоћног. – Извод из рецензије Петра В. Арбитуне