Аутор: Свети Јован Кронштатски
Страна: 432
► Остали детаљи

додатак: Сећања на св. Јована;

Ова књига представља најзначајније дело св. Јована Кронштатског којом су поколења православних хришћана стицала духовну мудрост и учила се путу спасења.

Тренуци духовног трезвоумља и сагледавања, побожног осећања, душевног исправљања и покоја у Богу

... Мислећи и творећи све што је теби угодно
(Молитва пред Јеванђељем на Литургији)

А ово је живот вечни да познају Тебе јединога истинитога Бога и кога си послао Исуса Христа (Јн.17,3)


Не пишем предговор овом издању. Нека оно говори само за себе. Оно што се налази у њему није ништа друго до благодатно озарење душе кога сам се удостојио од свепросвећујућег Духа Божијег у минутама дубоке пажње и самоиспитивања, нарочито за време молитве. Када сам могао, ја сам записивао благодатне мисли и осећања. Од тих дугогодишњих записа сада су настале књиге. Садржај књига је веома разноврстан, што ће читаоци видети. Они нека суде о садржају мога издања. Духован пак све испитује, а њега самог нико не испитује (1.Кор.2:15).

*

Господе, ти си ми обилно открио истину своју и правду своју. Научним образовањем ти си ми открио све богатство вере, природе и људског разума. Ја сам познао реч твоју, реч љубави, што продире све до раздиобе душе и духа нашег (Јев.4,12). Ја сам изучио законе ума људског и његово мудрољубље, устројство и лепоту речи, делимично проникавши у тајне природе, њене законе, бездане стварања света и законе његовог кружења. Ја познајем насељеност земаљског шара. Дознао сам и за поједине народе, за знамените личности који су својим редом прошли светом и за њихова дела. Делимично сам упознао велику науку самопознања и приближавања теби. Једном речју, много, много сам дознао: Огромност људског разума мени је показана (Сир.3,23). Све до сада ја још много упознајем. Имам много књига разноврсног садржаја. Ја их читам и поново ишчитавам, и још се нисам заситио. Мој дух је још жедан знања. Моје срце не може да се задовољи: од свег сазнања задобијеног умом оно не може да стекне пуно блаженство. Када ће се оно заситити? Наситиће се када угледам славу твоју (уп. Пс.16,15). Све дотле ја се нећу наситити. Сваки који пије од ове воде (тј. од светског знања) опет ће ожеднети, а који пије од воде коју ћу му ја дати неће ожеднети довека, него вода што ћу му дати постаће у њему извор воде која течеу живот вечни (Јн.4,13-14), рекао је Спаситељ.

*

Како нас виде светитељи? Како виде наше потребе и чују наше молитве? Направићемо упоређење. Рецимо да сте се преселили на сунце и сједипили се са њим. Сунце својим зрацима обасјава сву земљу и свако зрнце песка на њој. Помоћу тих зракова ви такође видите земљу. Међутим, ви сте мали у односу на сунце да представљате само један зрачак, којих је у њему бескрајно много. Међутим, пошто је део сунца, и зрачак учествује у обасјавању целог света. Бог је духовно Сунце које обасјава сву васељену. Сјединивши се са Њиме, и света душа види све људе и потребе оних који се моле.

*

Да ли си се научио да увек видиш пред собом Господа као свудаприсутни Ум, као живо и дејствено Слово и као животворни Дух? Свето Писмо је област Ума, Слова и Духа, Бога Тројице. У њему се Он пројављује јасно. Речи које вам ја говорим дух су и живот су (Јн.6,63), рекао је Господ. Списи светих отаца су такође израз ипостасне Мисли, Слова и Духа, уз веће учешће самог људског духа. Списи, пак, обичних световних људи су пројава палог људског духа, са његовим грешним привезаностима, навикама и страстима. У Речи Божијој ми лицем у лице видимо Бога. Ми видимо и себе, тј. какви смо. Људи, упознајте у њему себе и свагда ходите у присуству Божијем.

*

Ни човек, као што и сами видите, не умире у својој речи. Он је у њој бесмртан, тј. говори и по смрти. Ја ћу да умрем, али ћу и после смрти говорити. Колико је међу људима бесмртних речи, које су за собом оставили давно умрли! Оне живе понекад на устима целог народа. Како је жива реч, па чак и људска! Утолико пре је жива Реч Божија [тј. Свето Писмо]. Она надживљује све векове и свагда ће бити жива и делотворна.

*

Бог је стваралачка, жива и животворна Мисао. Стога веома греше они који се мислима свога духа удаљују од Ипостасне Мисли, бавећи се само вештаственим и трулежним предметима и овештаствлзујући дух свој. Нарочито греше они који се у време богослужења или домаће молитве својим мислима сасвим удаљују и блуде по разним местима ван храма. Они до крајности жалосте Божанство, ка коме мисао наша треба да је уперена.

*

Чему воде пост и покајање? Због чега труд? Они воде очишћењу од грехова, душевном спокојству, сједињењу с Богом, усиновљењу, смелости пред Господом. Има, дакле, разлога за пост и за свесрдно исповедање. И награда за савесни труд ће бити непроцењива. Да ли многи од нас имају осећање синовске љубави према Богу? Да ли многи од нас могу смело и без осуде да призивају небеског Бога Оца и да говоре: "Оче наш"? Није ли у ствари обратио, тј. да се у нашим срцима уопште не чује синовски глас, с обзиром да је угушен сујетом овога света или привезаношћу за његове ствари и задовољства? Није ли Отац небески далеко од наших срца? Зар не треба да га и представљамо као Бога осветника, с обзиром да смо се од Њега удаљили у далеку земљу? Да, по гресима својим сви ми заслужујемо Његов праведни гнев и казну. И заиста је чудно да је дуготрпељив и да нас не сече као неплодне смокве? Пожуримо да га умолимо покајањем и сузама. Уђимо у себе и са свом строгошћу размотримо своје нечисто срце. На тај начин ћемо угледати много нечистоте која омета да у њега дође Божанствена благодат. Осим тога, схватићемо да смо духовно мртви.

*

Овде је Господ вољени. Како, дакле, да у срце своје пустим и сенку злобе? Нека умре у мени потпуно свака злоба и моје срце нека буде помазано миомиром незлобивости. Нека те победи љубав Божија, злобни сатано, с обзиром да нас (који смо склони злој нарави) подстрекаваш на злобу. Злоба је сасвим убитачна за душу и тело: она пали, гуши, мучи. Нико свезан злобом не треба да се осмели да приступи престолу Бога љубави.

*

Када се молимо, неизоставно смо дужни да завладамо над својим срцем и да га окренемо Господу. Неопходно је да оно не буде хладно, лукаво, неверно, двоједушно. Иначе, каква нам је корист од молитве и побожности? Да ли је добро да од Господа чујемо гневни глас: Приближава ми се народ овај устима својим, и уснама ме поштује, а срце им је далеко од мене (Мт.15,8)? Према томе, немојмо стојати у цркви са душевном раслабљеношћу, него нека свако гори духом својим, служећи Господу. Ни народ не цени много услуге које обављамо хладно, само по навици. И Бог заправо тражи срце наше. Дај ми, сине, срце своје (Прич.23,26). Јер, срце је главно у човеку, тј. његов живот. И више од тога: срце наше је сам човек. Према томе, онај ко се Богу не моли срцем у ствари се уопште и не моли, будући да се моли само тело његово, које само по себи, без душе, јесте исто што и земља. Сетите се да стојећи на молитви стојите пред Богом који све зна. Стога ваша молитва треба да буде, такорећи, сва дух, сва разум.

*

Светитељи Божији живе и по смрти. Често у цркви чујем како Мајка Божија пева своју дивну песму, која продире у срце и коју је саставила у дому своје тетке Јелисавете, после радосне вести арханђелове. Слушам и песму Мојсија, и песму Захарије, оца Претечиног, и песму Ане, мајке пророка Самуила, и песму три младића и песму Маријам. Колико је, опет, новозаветних светих песника, који до сада наслађују слух читаве Цркве Божије? А богослужење? А тајинства? А обреди? Чији се дух у њима креће и умиљује наша срца? Дух Господа Бога и Његових светитеља. Ето вам доказа о бесмртности човекове душе. Како су људи умрли кад и по смрти управљају нашим животом? Оно су умрли, али до сада говоре, поучавају, изграђују и узбуђују нас!

*

Дисање је неопходно за тело с обзиром да без њега човек не може да живи. Ни без дисања Духом Божијим душа не може да живи истинским животом. Ваздух за тело јесте оно што је Дух Божији за душу. Ваздух је неко подобије Духа Божијег. Дух дише где хоће (Јн.3,8).

*

Уколико вам предстоји искушење на неки грех, живо представите себи да [сваки] грех силно гневи Господа, који мрзи безакоње. Јер ти ниси Бог који хоће безакоње (Пс.5,5). Да бисте боље схватили речено, представите себи праведног и строгог оца, који воли своју породицу и који свим средствима настоји да децу своју учини наравственом и честитом. За њихову добру нарав он намерава да их награди великим богатством, које им је прибавио својим трудом. На жалост, међутим, он види да га деца, и поред његове велике љубави, не воле и не обраћају пажњу на наслеђе које им је прибавио својом љубављу, него живе неуредно и незадрживо јуре у пропаст. Имајте у виду да је сваки грех смрт за душу (Јак.1,15). Он, наиме, убија душу, будући да нас чини робовима ђавола човекоубице. Уколико више робујемо греху, утолико је теже наше обраћење и извеснија наша погибао. Бојте се, стога, свим срцем свакога греха.

*

Уколико ти срце скрене у лукаве помисли и уколико лукави почне да ти подрива срце како би се сасвим покренуло са камена вере, ти реци у себи: "Познајем ја своје духовно сиромаштво и своје ништавило без вере". И опет реци: "Ја сам много немоћан. Ја само именом Христовим и живим, и стичем спокојство, и веселим се и ширим се срцем. Без Њега ја сам мртав душевно, узнемиравам се и срце ми се стеже. Без Крста Христовог ја бих давно био жртва најљуће туге и очајања. Христос ме одржава у животу, а Крст ми је покој и утеха моја".

*

Ми можемо да мислимо стога што постоји безгранична мисао, као што и дишемо стога што постоји безгранично ваздушно пространство. Ето због чега се називају надахнућем светле мисли о неком предмету. Наша мисао постојано тече под условом постојања неограниченог мисленог Духа. Стога апостол говори: Не да смо способни од себе што помислити, него је наша способност од Бога (2.Кор.3,5). Стога и Спаситељ говори: Не брините се како ћете или шта ћете говорити; јер ће вам се у онај час дати шта ћете казати (Мт.10,19). Видиш ли да нам и мисао и штавише и сама реч (надахнуће) долазе извана. Уосталом, наведено се односи на стање благодати и на случај нужде. Но, и у обичном нашем стању све светле мисли су од анђела чувара и од Духа Божијег. Напротив, нечисте и мрачне мисли су од нашег повређеног бића и од ђавола који свагда чучи поред нас. Како Хришћанин треба да се управља? Бог је онај који чини у нама (Фил.2,13). Уопште, свагде у свету ми видимо царство мисли: у читавом склопу видљивога света и у појединостима, тј. на земљи - у кретању и животу земаљскога шара, у распоређености састојака светлости, ваздуха, воде, земље, огња (у скривености), у свим животињама у састојцима који су распрострањени у птицама, рибама, гмизавцима, зверињу, и човеку, у њиховом мудром и сврсисходном устројству, у њиховим способностима, наравима и навикама, у биљкама - у њиховом устројству, храњењу и осталом. Једном речју, свагде видимо царство мисли, чак и у бездушном камену и песку.

*

Свештеници Господњи, потрудите се да утехом вере постељу туге Хришћанина страдалника преобратите у постељу радости. Потрудите се да он од највећег несретника (у сопственим очима) постане најсретнији човек на свету. Уверите га да ће за малу казну задобити велика уздарја по смрти (Муд.3,5). На тај начин ћете постати пријатељи човечанства, анђели утешитељи, органи Духа Утешитеља.

*

У нама вера од нерада може потпуно да утрне, тј. уколико у срцу не подгревамо њену топлину. Наиме, у нама може сасвим да замре Хришћанство са свим својим тајинствима. Враг се заправо јединствено и стара да угаси веру у срцу и доведе до заборава свих хришћанских истина. Стога и видимо људе који су само по имену Хришћани, док су по делима савршени незнабошци.

*

Немојте мислити да наша вера није животворна за нас, пастире, нити да лицемерно служимо Богу. Не, ми се први више од свих користимо милошћу Божијом и из искуства знамо шта је за нас Господ са својим Тајинствима, шта је Његова Пречиста Мајка и Његови светитељи. На пример, причешћујући се Животворним Тајнама Тела и Крви Господње, ја сам често на себи осетио њихову животворност, небеске дарове мира и радости у Духу Светом. Ми знамо да нас благи поглед нашег небеског Владике и Његова Тајинства веселе више него милостиви царски поглед последњег поданика. И ја бих био крајње незахвалан пред Господом и ожесточеног срца кад не бих говорио о слави Животворних Тајни свима које Бог воли, кад не бих прослављао Његова чуда која се дешавају у срцу мом при свакој Божанственој Литургији. Осим тога, ја често осећам на себи непобедиву, недостижну и Божанствену силу часног и животворног Крста Господњег. Његовом силом ја из срца свога прогоним страсти, униније, малодушност, страх и све замке бесовске. Он је наш пријатељ и добротвор. Ја говорим искрено са свешћу све истине и силе својих речи.

*

Ти хоћеш да схватиш недостижно. Но, можеш ли да схватиш како те сналазе унутрашње жалости, које убијају душу? Можеш ли ван Господа наћи средства да их прогнаш? Познај срцем како да се ослободиш жалости и како да успокојиш своје срце. Тек потом, уколико је неопходно, мудруј и о недостижном. Ако, дакле, не можете ни најмање, зашто се бринете за остало (Лк.12, 26).

*

Размишљај чешће о Ономе чија се мудрост пројавила у склопу твога тела, постојано га одржавајући у постојању и деловању? Ко је прописао законе твојих мисли, које до сада следе и мисли свих људи? Ко јс у срцима свих људи изобразио закон савести који до сада у њима награђује добро и кажњава зло? Боже свемогући, премудри и сведобри. Рука је твоја стално на мени грешном и твоја доброта ме не напушта ни часка. Подари ми да свагда са живом вером целивам твоју десницу. Зашто да идем далеко и тражим трагове твоје доброте, твоје премудрости и твога свемогућства? Ти трагови су врло очигледни у мени. Ја сам чудо Божије доброте, премудрости и свемогућства. Ја сам цео свет у малом виду. Моја душа је представница невидљивога света, а тело представник видљивог света.

*

Браћо, шта је циљ нашег живота на земљи? Наш циљ је да после испробавања кроз земаљске жалости и невоље и после постепеног усавршавања у врлини уз помоћ благодатних дарова даваних нам кроз Тајинства по смрти отпочинемо у Богу - покоју нашега духа. Ето због чега певамо за умрле: "Успокој, Господе, душу слуге твога". Ми умрломе желимо покој, као врхунац свих жеља. За њега и молимо Бога. Није ли стога неразумно да се много тугује над умрлим? Ходите к мени сви које сте уморни и натоварени и ја ћу вас одморити (Мт. 11,28), говори Господ. Наши покојници, који су уснули хришћанском кончином, одговарају на позив Господњи и успокојавају се. Зашто, дакле, да се тугује?

*

У људима који се старају да живе духовним животом води се најтананија и најтежа борба кроз помисли сваког часа у животу, тј. духовна борба. У сваком тренутку [човек] треба да буде као светло око како би примећивао и одбијао помисли које лукави улива у душу. Њему срце треба свагда да гори вером, смирењем и љубављу. У супротном, у њега ће се лако населити ђаволско лукавство, а потом маловерје или неверје, а затим и свако друго зло, од кога се чак ни сузама неће лако опрати. Стога немој допустити да ти срце буде хладно. Нарочито у време молитве на сваки начин избегавај хладноћу равнодушности. Често се дешава да је на уснама молитва, а у срцу лукаво маловерје или неверје. Устима као да је човек близак Господу, док је срцем у ствари далек. У време молитве лукави употребљава све начине да охлади срце наше и да га неприметно учини лукавим. Моли се и крепи и срце своје снажи.