Autor: Zoran Ćirković
Strana: 576
► Ostali detalji

Predgovor

Moja filozofija borenja nije ništa drugo nego pravilno, unuverzalno razumevanje samog iskustva, istinsko tumačenje njegovog smisla i sadržine. Ta sadržina je ono metafižičko, tj. ono što je samo odeveno u pojavu i zaogrnuto u njene forme, ono što se prema njoj odnosi kao misao prema rečima.

S toga zadatak nije da se vidi ono što još niko nije video, nego da se u slučaju onoga što svako vidi, misli, misli ono što niko nije mislio. Čitav svet borenja i sve u njemu puno je namere, i to većinom niske namere, proste i lose namere: samo jedno malo mesto, navodno, sigurno je slobodno od nje i kao jedino otvoreno za vid, i to za vid u najvažnije, svima najvažnije odnose to je teorija borenja. Velike istine u borilačkim sportovima saznaju se samo očiglednim posmatranjem, ne nikako računanjem, do njih nas dovodi lični utisak.

Istinska filozofija borenja mora u svakom slučaju da bude idealistička: ona to mora da bude da bi bila iskrena, jer ništa nije izvesnije nego da niko nikad nije izašao iz sebe da bi se neposredno identifikovao sa stvarima različitim od sebe: nego sve ono o čemu on ima sigurno, dakle neposredno obaveštenje, leži unutar njegove svesti. U njoj je čovek i subjekat i objekat i predmet i cilj istraživanja, čak i metod: ispoljen u takmičarskom odnosu čoveka prema drugom čoveku i prema samom sebi. Čovek se ne rađa u borenjima. Rađa se u pokretu i kretanju: u igri tela i duha a tek kasnije ulazi u svet borilačkih sportova.

Da bismo znali više o čoveku u borilačkim sportovima moramo ga izučavati pre „toga" u tome i posle toga. Otuda potreba bacanja pogleda na filozofsku antropologiju. Esencijalizam filozofije borenja ima za cilj dominaciju, isticanje intelektualnosti dominaciju ovostrane ljudskosti. Filozofija borenja bavi se ljudskom prirodom u prirodi, što podrazumeva i umnu komunikaciju, bez koje nema istinskog odnosa prema prirodi u nama i oko nas, ona je naš realni i istinski partner a ne samo predmet ispoljavanja moći i mogućnosti eksploatacije.

Suštinska uloga, ciij i zadatak filozofije borenja je njena sama ideja cilja opojmljivanje. Možda će filozofija borenja doneti i ono što borenja nemaju, barem ne u potpunoj meri iskustva kritičke svesti, iskazane kao posledica prakse.

Osnovni princip filozofije borenja nije vera a ni bilo kakvo predubeđenje nego sumnja kao vrhovni sigurnosni ventil izražen u pouzdanosti nedostatka.

Filozofija borenja stavlja čoveka u središte sveta. Filozofija borenja smatra da se valjano prvo upozna spoljašnja priroda, a zatim da se upoznaje vlastita priroda. Zato ona okreće svoj pogled od spoljašnjeg sveta na unutrašnju stvarnost čoveka borca: koji razume sebe da bi se moglo razumeti sve drugo.

Borac otkriva istinu o sebi da bi mogao da je saopšti svom treneru, ali bez potrebe da je nameće dovoljno će mu biti ako trener to prepozna u sebi, kroz razgovor koji, može biti obavljen u sali ili na nekom terenu, je ustvari tihi poziv na put do istine i smisla naučene kompletne tehnike, taktike i kondicije borenja.

Organizmi se mogu opisati kao ličnosti samo ukoliko i samo onoliko, koliko su socijalizovani, to jest strukturisani i prožeti društvenim i kulturnim smisaonim sklopovima. Telo je poklon prirode, duh se mora steći iskustvom i učenjem. Socijalizacija, koja je maksimalno prisutna u borenjima, pretvara svaku jedinku u posebnu ličnost ona postaje prevazilaženje biološke prirode i utoliko je kulturan čin.

Filozofska misao u borenjima je dijaloška umeti razgovarati sa svakim borcem to je umeće koje bi trebalo da poseduje svaki trener. Dijalog sa borcem učenikom kao igra pitanja, gestova i odgovora, kao uvežbavanje pokreta kod kojih postoji za, a postoji nešto protiv. U sticanju znanja pitanja imaju prednost pred odgovorima, jer kad učenik postavi treneru pravo pitanje onda se može nadati ispravnom odgovoru i to je u stvari „mišljenje na putu“ pri čemu se ne otkriva samo istina nego i zablude koje je prate. Zato svaki trener uporno uvežbava druge, ali u isto vreme on uvežbava i samog sebe, tako da plod tog uvežbavanja i samovežbanja stvara načelo njegove borilačke filozofije.

Učitelj borenja uči druge i uči od drugih, jer biti učitelj, to ne znači seći kao na panju tvrdnjama ni davati lekcije da se nauče ... biti učitelj borenja to znači biti večiti učenik. Učenje počinje kada ti učitelj, učiš od učenika, kada se ti smestiš u ono što je on razumeo, kada se pretvaraš kao da takmičiš, ostavljajući svom učeniku da se ubedi da ti znaš svoju lekciju kao što Ksenofont kaže za Sokrata u Uspomenama „onima koji su ga slušali bilo je dobro, a onima koji ga nisu slušali bilo je žao“. Otuda je poučavanje, vaspitanje, uvežbavanje i usavršavanje najpreči zadatak u svim borilačkim sportovima. Upoznati samog sebe i vladati sobom jeste nešto što je izvodljivo u borenjima: svako može da od sebe napravi ličnost koja će u odnosima sa takvim ličnostima ostvarivati etičke ideale borenja. Dobar zanatlija je upravo zato dobar jer zna da napravi ono što ga je majstor naučio. Tako i dobar borac jeste dobar zato što zna šta znači biti dobar, a loš borac je onaj koji to ne zna. Ako se zanat može da nauči, onda se i dobrota takođe može naučiti.

U borenjima je zastupljen princip: trpljenjem, naporom do onog poželjnog do razvojnog napretka. Kompenzacija u borilačkim sportovima nadkompenzuje napor i trpljenje. Na taj način čovek u borenju postaje biće koje samog sebe predstavlja i tumači, koje se ispoIjava ciljno strategijski, upućeno na specifičnu kompenzaciju kroz realnu i simboličku projekciju postižući ciljeve ostvarene u spoljnjem svetu. Čovek je u procesima treniranja biće koje trpi ali je ujedno i delatno, generičko biće, biće koje teži ka daljem očovečenju, biće koje nešto ostvaruje, proizvodi; odnosi se prema sebi i drugima; preko kreativnog spoljašnjeg oblikovanja, stiže do unutarnjeg do sopstvenog oblikovanja: biti sam sebi stalni zadatak sam sebi praviti uzore, sam od sebe izgrađivati ideale, praviti sopstvenu sliku o samom sebi.

Prof. dr Zoran Ćirković


Autor

Profesor dr Zoran Ćirković (1949.) redovni je profesor na Fakultetu sporta i fizičkog vaspitanja u Beogradu. Diplomirao je na Fakultetu fizičke kultutre u Beogradu 1974. godine, gde je zasnovao radni odnos kao asistent na predmetu „Borenja”. Na ovom Fakultetu odbranio je magistarsku tezu 1978. godine i doktorsku disertaciju 1982. godine. Nakon višegodišnjih sportsko-takmičarskih aktivnosti, specijalizovao se za oblast borilačkih sportova (boks, karate, rvanje, džudo i samoodbrana).

Nosilac je crnog pojasa u džudou (VIII Dan stepen IJF) i karateu (I Dan stepen). Kao trener, već duže vremena angažovan je u pripremama reprezentativnih selekcija u boksu, karateu, rvanju I džudou. Posebne rezulate postigao je u radu sa jugoslovenskim selekcijama u boksu (Parlov, Kačar, Vujković, Millć, Redžepovski, Josipović, Škaro, Simić i drugi) i džudou kao trener I selektor reprezentacije (Bečanović, Pantlć).

Na Fakultetu sporta i fizičkog vaspitanja u Beogradu radi kao redovni profesor i šefje Katedre borenja, a pored toga angažovan je kao nastavnik na predmetima: Tehnologija sportskog treninga, Teorija sporta, Analitika i dijagnostika u sportu i Kondicija. Uključen je u više istraživačkih projekata koji tretiraju problematiku borenja. Objavio je preko devedeset stručnih radova, dva udžbenika, jednu monografiju i dvadeset stručnih knjiga iz oblasti borenja.