Autor: Barbara Koloroso
Strana: 263
► Ostali detalji

Barbara Koloroso je autorka bestselera Moje dete, uspešno dete i međunarodno je priznat stručnjak na polju roditeljstva, podučavanja, pozitivne školske klime, nenasilnog razrešavanja sukoba i oslobađanja od patnje. U poslednjih trideset godina, ona je izvršila pozitivan uticaj na živote stotina hiljada roditelja, nastavnika i dece kroz radionice, seminare i veoma cenjene audio i video programe. Sa zaleđem u sociologiji, specijalnom obrazovanju, filozofiji i teologiji, Barbara je razvila jedinstven ugao gledanja na roditeljstvo. Majka je troje dece, učiteljica, univerzitetski predavač i organizator najposećenijih seminara, i u svim tim poslovima primenjuje svoju filozofiju. Ova knjiga je direktan rezultat njenog iskustva. Postoji razlog zbog kojeg je ova knjiga večiti bestseler: Uputstva i sugestije koje Barbara Coloroso daje roditeljima zaista deluju Koloroso smatra da su deca vredna toga i da svaki metod disciplinovanja treba da sačuva dostojanstvo i roditelja i deteta. U skladu sa svojom filozofijom, ona istražuje razliku između ohrabrivanja i nagrađivanja, disciplinovanja i kažnjavanja. Roditelji će naučiti kako da utiču na svoju decu i osposobe ih za život, nauče ih kako da misle, a ne samo šta da misle, umesto da ih kontrolišu i teraju na poslušnost. Ovo revidirano i obnovljeno izdanje (original je doživeo veliki broj reprinta i prodat je u milionskim tiražima na dvadesetak svetskih jezika) uključuje nove savete sa novim materijalima za savremenog roditelja, i dva nova poglavlja koja doprinose vrednosti njenih saveta na takve teme kao što su ponašanje za stolom, odlazak na spavanje, džeparac, rivalitet među decom, suzdržavanje od seksualnog promiskuiteta, korišćenje droga i samoubistvo.

UVOD
... zbog toga što su deca, i ni zbog jednog drugog razloga, poseduju dostojanstvo i vrednost, jednostavno zbog toga što su...
BARBARA KOLOROSO

Moj put do roditeljstva nije uvek išao pravolinijski. Kasnih šezdesetih, sa sedamnaest godina pristupila sam franjevačkom ženskom manastiru kako bih postala opatica i u isto vreme započela prvu godinu na fakultetu kako bih postala nastavnik za decu ometenu u razvoju. Tada nisam ni slutila da će ova dva životna opredeljenja radikalno uticati na moje roditeljske veštine u godinama koje će uslediti. Tečajevi koje sam pohađaia tokom te prve godine bazirali su se na bihejviorističkom modelu i bili su puni nagrada i kazni, dijagrama, etiketa, zvezdica, pretnji i potkupljivanja. Ovo je sasvim sigurno bilo primenljivo na pacovima, pa bi sigurno bilo upotrebljivo i na deci. Nije mi delovalo u redu manipulisati pacovima i decom po principu nagrada i kazni, pretnjama i potkupljivanjem, ali nisam rečima uspevala da izrazim nelagodnost koju sam osećala, a osim toga, nisam ni znala čime bih taj model zamenila.

U godini koja će uslediti, takođe poznatoj kao godini tišine i razmišljanja, pristupam kanonskom učenju, a prionula sam i na učenje filozofije i teologije. Tada sam počela da odbacujem ono što sam naučila na kursevima. U glavi su mi bile velike rasprave slične onima u kojima se sada nalazim sa svoja tri tinejdžera. I one su, kao i ove sada, bile beskorisne. Kako nije bilo ubedljivog pobednika ili poraženog, u periodu kada sam počinjala svoju nastavničku karijeru pokušala sam da pomirim svoje predavačke metode sa sopstvenim filozofskim načelima, ali mi ni to nije pošlo za rukom. Moje verovanje da su deca vredna svega samo zbog onoga što jesu, a ne zbog načina na koji se prikazuju, ili se ponašaju onako kako ja od njih to želim, nije se slagalo sa nagrađivanjem zbog „odgovarajućeg ponašanja" i ignorisanjem ili kažnjavanjem zbog „neodgovarajućeg ponašanja". Ne ophoditi se prema njima na način na koji ni sama ne bih želela da se neko ophodi prema meni kosilo se sa „naučiti ih da se brinu za svoje dobro“. A korišićenje tehnika koje i moje i njihovo dostojanstvo ne ugrožavaju nije bilo u sprezi sa uskraćivanjem hrane, bilo da se radilo o pacovima ili o deci. I kakve sve ovo ima veze sa disciplinom prema autoritetima koja vuče korene još od perioda Latina, a koji se odnose na to da se životi posvećuju učenjima dece? Mogu li deca da postanu odgovorna, snalažljiva i vedra ukoiiko ih kontrolišemo, manipulišemo njima i teramo ih da budu manji od makovog zrna? Mogu li da razviju osećaj samodiscipiine, ako sva kontrola doiazi spoija?

Deca to zaslužuju pružite vašem detetu dar za sticanje samodiscipline je zapravo moj odgovor na sva ta pitanja. Odgovor na to je više ipristup roditeljstvu nego skup tehnika. Verovanje da su deca vredna toga, a ne ophoditi se prema njima onako kako ne bih želela da se ophode prema meni, kao i ponašanje s ciljem da se naša dostojanstva očuvaju, nisu sami po sebi oruđa. Pre bih rekla da obezbeđuju stav i okruženje koje mi pomaže da pomognem svojoj deci da razviju osećaj za samodisciplinom.

Uz muža i troje dece, sasvim je sigumo da nisam opatica. Takode, nisam ni savršeni roditelj. Negde između mnogobrojnih pokušaja i grešaka koje sam načinila odgajajući ih, često sam govorila svojoj deci da imaju sreče što nemaju savršenog roditelja. Ana je isto toliko često odgovarala: „I ti si tako srećna što nemaš savršenu decu.“ Marija je imala običaj da pita: "Kako to da ne uradiš uvek onako kako drugim iljudima savetuješ da rade?“ A Džozef je jednom pitao grupu nastavnika koji su prisustvovali mojim predavanjima da li žele da on bude „dobar" ili „loš“. Nasmejali su se, ja sam teško disala, a Džozef je s naivnim izrazom na licu primetio: "Pa, u svakom slučaju žele da vide šta ćeš ti uraditi." Na stranicama koje slede videćete čime se bavim, šta sam uradila, šta je trebalo da uradim, šta sam požetela da sam uradila i šta planiram.

Ovo su samo nagoveštaji i razmišljanja, nagoveštaji koji su usledili nakon razmišljanja; i sve ostalo je molitva, posmatranje, disciplina, mišljenje i delanje.
T. S. ELIOT „ČETIRI KVARTETA"