Аутор: Живојин Мишић
Страна: 666
► Остали детаљи

Војвода Живојин Мишић - Моје успомене
Живојин Мишић (Струганик код Мионице, 7/19. јул1855 — Београд, 20. јануар1921) је био српски и југословенскивојвода (маршал).
На самом почетку своје четрдесетогодишње службе, био је учесник српско-турских ратова (1876—1878), као питомац-наредник, касније потпоручник. У тим ратовима стекао је прва ратна искуства. Поред четворогодишње Артиљеријске школе завршио је Аустро-Угарску школу гађања у Бруку на Лајти и двогодишњу припрему за генералштабну струку. Такође је учествовао и у краткотрајном Српско-бугарском рату1885. године. Пуних шест година поред редовних дужности предавао је стратегију на Војној академији. Након Мајског преврата био је приморан да се пензионише у чину генералштабног пуковника, пошто је сматран превише блиским свргнутој династији Обреновића, али је реактивиран 1909, током анексионе кризе на лични захтев начелника Врховне команде генерала Радомира Путника, који га је учинио својим помоћником. Мишић је помогао генералу Путнику да састави српски ратни план у евентуалном рату са Аустро-Угарском.
И у Балканским ратовима Мишић је такође био помоћник начелника штаба Врховне команде, генерала Путника, и био је његова десна рука. Непосредно је сарађивао на планирању и руковођењу операцијама против турске Вардарске армије, због чега је после Кумановске битке унапређен у чин генерала. Посебно се истакао правилном проценом ситуације првога дана битке на Брегалници, када је српска Врховна команда у Скопљу разматрала питање на којој линији ће примити одсудну битку. Усвајање његовог предлога имало је пресудан утицај на даљи ток и коначан исход одлучујуће битке Другог балканског рата. По завршетку овог рата, Мишић је по други пут пензионисан на исти начин заслугом официра припадника Црне Руке.
Међутим, пред само избијање Првог светског рата, опет је био реактивиран и постављен за помоћника начелника штаба Врховне команде. Током Колубарске битке, генералу Мишићу је предата команда над Првом армијом, која је тада била у врло тешкој ситуацији. Највише захваљујући његовим личним напорима и знању, Прва армија се од јединице у расулу претворила у формацију способну за борбу. Мишић је инсистирао на дубљем повлачењу, скраћењу фронта целе српске војске, којим би се осталим армијама дало времена за одмор, попуну залиха и снабдевање. То његово коцкање се исплатило пошто је аустроугарска војска превише раширила своје линије, па је тешко поражена у потоњем српском контранападу. За заслуге и извојевану победу, Мишић је 4. децембра1914. године унапређен у чин војводе (маршала).
Након новог здруженог напада немачке, аустроугарске и бугарске војске на Србију у октобру1915, када се српска војска повукла на Косово, Мишић је предложио да се изврши контранапад. Овај предлог су одбили остали заповедници армија на састанку у Пећи и уследило је повлачење. Након овога предао је команду армије и отишао на лечење у Француску. Средином 1916. поново је постављен за командата Прве армије која је зауставила и натерала на повлачење бугарску војску и у битци код Гоничева ослободила Битољ. Пред крај рата у јуну 1918. заменио је формацијско место са генералом Бојовићем и постављен је за начелника штаба Врховне команде. Командовао је српском војском приликом пробоја Солунског фронта у септембру исте године, и за два и по месеца је ослобођена Краљевина Србија. Од стране енглеског краља Џорџа В награђен је титулом енглеског витеза бакалауреја. Као најзнаменитији војсковођа Првог светског рата и српске ратне историје, од свог народа сматран је за легенду.
На болесничкој постељи у Паризу, Војвода Живојин Мишић, је почео да пише своје успомене. Намера му је била да опише свој животни пут од чобанина у ваљевском селу Струганику, до команданта српске 1. армије (Колубарска битка) и начелника штаба Врховне команде за време савезничке офанзиве на Солунском фронту 1918. године. Задатак који је себи задао није био нимало лак.
Ово дело представља недовршену аутобиографију Војводе Живојина Мишића.

Војвода Живојин Мишић је био аутор и монументалне монографије Стратегија.