Јовица Станковић је у овом дијелу приказао унутрашњу драму појединца који очајнички тражи одговоре на питање – због чега га је задесила несрећа када није учинио никакво зло, или бар не веће зло које су чинили и други. Иако описује познату судбину свог народа и своју властиту, поема има универзалнији домет. Ово је још једна прича о сукобу појединца и малог народа са моћним силама зла.
„Молитва залуталог“ је уводна поема-молитва. Расправивиши с Богом што је имао и што га је мучило, аутор се усредређује на манастир Драгинац, задужбину кнеза Лазара. Овог пута се Станковић обраћа честитом кнезу „директно“ му поставивши незаобилазно питање, које Србе мучи скоро осам вјекова: „Што си, Свети Кнеже, жртвовао Земаљско за Небеско Царство, те пуних осам векова у небеса гледамо, а по земљи Ходамо“. Иубјегавши уобичајену патетику, када се помиње Косовски бој, Видовдан и кнез Лазар, аутор себе ставља у равноправан положај приликом „разговора“ са славним Србима, баш као и у дијалогу са Богом, са одређеном дозом љутње што се не испуни ниједан зајвет косовских јунака. У овом дијелу наслућујемо располућеност српске душе, а небо и земља су само метафоре тог вјечитог пулсирања између оног што је пролазно и онога што је вјечно. Вељко Стамболија