Мол је неисцрпан, а Иван Телечки вредан.
Сада је пред нама нова књига Ивана Телечког.
У њој су сакупљене анегдоте из Мола. Многе су, као и у другим селима, сличне. А, оне, друге, само су „молске“. Молци имају специфичан смисао за хумор, у недостатку савремених технологија. Сав живот у том селу одвијао се у досеткама, подвалама (неки пут сасвим „простачким“, а понекад продуховљеним и двосмисленим), „шеретлуцима и бећарлуцима“. Иван Телечки их је педантно сакупио, не заборављајућо да их сакупљао и један Новак Радоњић, па се тиме и руководио.
Кроз читаву збирку провејавају дирке и задиркивања између Аде и Мола, два суседна места, али и других около (Кањижа, на пример…). А то је чест случај, посебно у Банату. Меленчани се подсмевају истим шалама којима и Куманчани њима, Беодрани Карловчанима (Ново Милошево), итд. Има тога и у другим крајевима Србије.
Од свих књига које је Иван Текечки написао, овој ће се читаоци, ко зна, највуше обрадовати и насмејати. А шта је друго и задатак ове, рекао бих „узгредне“ књижевности, него да развесели своје читаоце. Можда, понекад, мало тргне и замисли, да покушају да разумеју свет у којем више шале и бећарлуци нису нимало безазлене и прихватљиве као у времена из којих нам долазе ове које је сакупио и забележио Иван Телечки.
Ова књига је носталгична.
Има речи које те муну под ребра, или звизну у главу, изненада, а ни не осетиш кад те ошамуте, врате у прошлост, стегну ти срце, измаме уздах, а сета ти прелети преко лица и свет те засиви као да си дуго био на зими и ветру. Има речи које имају ту моћ, непролазни сјаја, које ти као мекоперне птичице проветравају душу. Речи које те сретну у пролазу, у случајном разговору, кад отвараш врата, кад одлазиш или се враћаш, речи које се могу свугде наћи, а опет су као негде сакривене и ваде се испод перине као новци да би нам животе учиниле лепим и свечаним, с неким значењем. Те речи, које имају ту моћ изненадне носталгије, налазе се и у овој књизи Ивана Телечког, као у некој ризници. И док се чита, подилазе те трнци, сетиш се да си неко и однекуд, чак и кад ниси из Мола, него из Баната, као ја. Увек трагаш за неким благом, па кад налетиш на то, на те речи, и кад те неприпремљеног онако распале под грло, кад ти се ту и срце попне и почнеш скоро да грцаш, готово да ти ништа друго не преостаје него да се исплачеш или напијеш. Али и насмејаћеш се. Зато је такве речи, шале и бећарлуке, и најбоље чувати под кључем, у књизи, на једном месту, па се, читајући је сам, уз све оно друго што ти таква једна књига нуди, нећеш наћи у неприлици да ти се неко, ко је заборавио шта је носталгија, подсмева или да те повреди. Имаш кључ у руци, откучаш књигу и читаш.
Ово је књига „успомена на дуго сећање“ (В. Деспотов) и не може се заобићи ни заборавити. – из Рецензије
Нови Сад, 11. октобар 2017. Милорад Грујић