Аутор: архимандрит Лазар Абашидзе
Страна: 312
► Остали детаљи

ИСТРОШИО СЕ ОВАЈ СВЕТ

После исповести браће напокон сам дошао у своју келију. Унаоколо је шума. Све је ушушкано у густу таму; већ одавно је пала ноћ. Обитељ је негде доле, у околини нема живе душе и само киша, киша. Моја мајушна кућица се изгубила међу мокрим жбуњем и високом травом, у овим бесконачним млазевима кише, као чамчић који је са свих страна окружен водом, која удара по крову, по зидовима, бије у стакла. Али, унутра је суво и топло; мутно, невесело светли керозинска лампа са задимљеним стаклом, у углу с иконама гори кандило и овом малом простору придаје значај и смисао...

Седим изнемогло, слушам тишину – тачније, добовање кише. Некако ми је тужно на срцу, пусто. Све је мртво унаоколо. Дању, кад човек гледа наш спољашњи манастирски живот, чини се да се нешто ради, да наш «бродић» плива пуним једрима у срећну даљину. Али ето, после овакве вечерње исповести, кад се скине завеса варљивих спољашњих послова, шарене испразности, вештачких речи и гестова, кад се обнажи од свега нагота изранављених душа, дубоко разједених губом страсти, душа тако одједном тужно, тако безнадежно почне да боли.

Киша још увек пада, као да се цео свет поделио на мале чамце који усамљено плове и свако је насамо с овим морем, хладним, страшним, безданим, насамо је с овим душевним мраком, с оном злокобном тамом из које се с времена на време помаљају некакве страшне њушке, злобно и подмукло се смеше, плаше нас и опет нестају у густој тами ноћи.

Доћи ће дан и донеће само привид светла, илузију бодре делатности и плодног рада. У ствари, већ је одавно глува, црна невиделица обавила овај свет! Како је мало вере остало у нама, како је мало живота у нашем духу! Нека тешка сила све вуче надоле, као да се земљина гравитација вишеструко појачала: све је постало неиздрживо тешко у духовном смислу; као да све душевне снаге притиска олово, човек не може да се мрдне, да учини одлучан покрет. Сви исповедају хладноћу, досаду, потпуни недостатак осећаја за молитву, чак страх пред сваким духовним делањем, тромост, сањивост, брбљање и шаљивост, преједање, униније, озлојеђеност... Све хришћанско се чини невољно, «под палицом», просто због рачунице неке пристојне логике, без душе, без радости, као да се Богу плаћа тежак данак. Сви осећају некакву окамењеност срца, које никако неће да омекша, ни од молитве, ни од читања, и ако понекад на кратко као да спадне с душе, исто тако се опет враћа на своје обично место! Очигледно је да нас све више гуши управо дух одступања који су свети оци прошлог века већ запажали веома појачао, за који су предсказивали да ће се све више и више ширити у свету; то је као угљен-моноксид, који разједа очи, увлачи се у ноздрве, у грчевима прекида дисање и истовремено успављује, обавија свест неким хаотичним бунилом. Све је теже наћи гутљај свежег ваздуха, одбацити од себе хаотично гомилање мисли, подићи очи према небеском плаветнилу. Како се истрошио освај свет! Већ су и млади и зелени као раслабљени старци.

САДРЖАЈ:
Од руског издавача, 5
Од аутора, 12
Застанимо, заћутимо, замислимо се, 19
Личност и манастир, 34
Слуга који је приграбио царску власт, 45
Одлучујућа битка, 49
Прича, 53
Кад осетиш пламен, трчи!, 58
O, кад би се могло ући на ова врата, 65
Где се налазимо?, 68
Мучење љубави, 70
Без страха, 72
Полуживот, полусмрт, 75
Пазите на себе, 78
Све је хладније,
И даље се не молимо, 84
Шта ћемо понети са собом?, 88
Туђа песма, 91
Непроста простота, 95
Огањ који се гаси, 99
Град који не може да се сакрије, јер то не жели, 102
Узимати-давати, 108
Птичица и кукавица, 110
Талентовани туђинци, 113
Окаснели гости, 116
Овде је фронт, а не позадина, 119
Молим те: не узимај туђе грехове на себе, 122
Варљива југовина, 137
Срце је мислило да воли, али је оно само болесно, 145
Колиба покрај пута, 155
Провалија слева, провалија здесна, 158
Распали несрећу, 166
Некако је тужно, 174
Да није Господа, 177
Гледај горе, 182
Како се проверава вера, 184
Почети поново, 200
Горки лек, 206
Истрошио се овај свет, 211
Беспуће, 213
Сунце на заласку, 215
Јер је отврднуло срце овога народа (Мт 13,15), 221
А откуда наше невоље?, 225
Врлина је занемарена, 228
Лукаво мудровање, 230
Словеса лукавствија, 233
Како је чудно, 236
Гледајући сенке, 239
Жалостан призор, 242
Освестити се на време, 244
Преко крова (Лк 5,19), 248
Кључ који отвара унутрашњи живот, 249
Тајанствено пиће, 257
Атон. Септембар 1993, 259
Свети Атон. 1994. година, 281
Одблесак вечне лепоте, 300
Још једном на светом Атону, 306