УВОД

Комбинација „срца“ и „мозга“ јесте реалан приступ Ромима и само она има шансе на успех.

Божидар Ђелић

Има томе 25 година уназад како сам написао и објавио чланак – „Социолошко истраживање друштвених односа и регионални развој“,[1] који би се условно могао сврстати у ромолошко штиво. Испоставило се да је у питању био програматски текст, први теоријски наговештај будуће платформе Нишке ромолошке школе. Истине ради, признајем да онда нисам претпостављао да ће проучавање живота и обичаја Рома постати „б“ подручје моје научне окупације –  „а“ поље јесте религија (социологија религије) – и да ћу, коликогод скромно, учествовати у конституисањуромологије, те нове и још неустоличене академске дисциплине.[2]

Одонда сам публиковао много радова (90 у часописима и зборницима), издао 8 књига понаособ и у сарадњи и приредио 10 тематских зборника са научних конференција.[3] Већина тога се ослањала на резултате искуствених истраживања (13 таквих), које сам сâм или са сарадницима спровео у читавој Србији или, чешће, у њеном југоисточном делу – тамо, где је и најгушћа концентрација Рома. Палета емпиријског изучавања захватила је све три битне структуралне области друштва: социјално-економску сферу, правно-политичко поље и подручје културе. Ромска култура, схваћена у ширем и ужем смислу – од образаца свакидашњег живота до верских обичаја – ипак је била центар мојих ромолошких преокупација.

Целокупна активност у ромолошком простору – не само моја већ и бројних социолога, политиколога, етнолога, лингвиста… из нишке заједнице друштвених научника – охрабрила је ниску колега да засновано говоре о утемељењу посебне Нишке ромолошке школе. Није моје да судим, али она јесте чињеница и за њу се већ зна и ван граница земље.[4]

Као и сваки увод, тако и мој „Увод у ромолошке студије“ (поднаслов монографије На коњу с лаптом у бисагама), још ако је првенац у конкретној научној заједници, неизоставно пати од мањкавости. И у нашем случају – истичем да бих предупредио замерке – непокривена су два незаобилазна ромолошка места: ромски језик и историја Рома. За прву слабост, да сам и намеравао да је избегнем, једноставно нисам имао решење – јер, нити сам језикозналац нити говорим ромски. Зато свесрдно упућујем на студије Рајка Ђурића, у свету најистакнутијег српског Рома, који се доприносом у изучавању матерњег језика сврстао у ред водећих лингвиста. Ни историјским путем Рома нисам се посебно занимао, јер је и ту Ђурић опет неприкосновен – барем у српској ромологији.[5]

Споменуту монографију посвећујем целом ромском народу, особито знаним и незнаним Ромима, тим дивним људима – субјектима изучавања и помогачима у раду –  које сам сретао свих ових лета.[6] А безброј је сусрета било, јер, просто нема града, села, засеока или ромске мале, гробља и култног места у западној, централној и, посебице, југоисточној Србији – од Ражња до Прешева и од Књажевца до Куршумлије – а да тамо није крочила моја нога са стопалом неког од истраживача НРШ-е, који смо директно на терену, користећи низ поступака и помагала (информатор, непосредно посматрање, посматрање с учествовањем, анкета, теренска анкета, вођени интервју, фотографска метода, камера…), забележили оно што је било центар стручне окупације.[7] Књигу намењујем и Александри Митровић поштујући њен пионирски подухват у социолошком проучавању Рома и ценећи подршку коју ми је несебично пружила на почетку ромолошког стасавања.

Мој Увод у ромолошке студије, за који би волео да му је приличио и наслов „Увод у ромологију“, изложен је у седам поглавља, а она у већини, осим .првог и другог, садрже по три дуже или краће теоријске и емпиријске студије. Иза сваког поглавља иду белешке и споменута литература, док су на крају књиге дати предметни и именски регистар, резиме на енглеском и биографија писца. Скоро да су сви текстови раније публиковани у више варијанти и на неколико језика – српском, ромском, руском, енглеском и немачком – па је потребно да се наведе када и где се то десило. Организација тема, тј. поглавља и потпоглавља није случајна. Далеко од тога – она је бар двоструко узрокована: делом, питањима која су преовладавала у истраживањима и пројектима и, деломице, мојим замишљајем ромологије као синтетичке дисциплине у настајању. Читалац ће се уверити да констелација тема следи унапред задату логику.

···

Обелодањујем: монографијом На коњу с лаптопом у бисагама – увод у ромолошке студијежелим да допринесем разјашњавању неколико кључних, а отворених, питања ромологије и њеном устоличавању на академски, универзитетски ниво.

Шта је ромологија пре свега и чиме се бави? Ту се не треба посебно спорити или „мучити“ у давању задовољавајућег одговора, јер то готово лагано и једноставно чини проф. Ђурић: „Њен предмет истраживања су Роми и њихов живот. То јест, њен предмет је  група људи, који по свом етничком и историјском пореклу, социјалним,  културним, језичким и другим особеностима и историјској судбини и свести представљају једну посебну друштвену заједницу.“[8]

Где су корени ромологије као нове науке? И овде као да нема недоумица: етнологија, како је појмимо у савременом издању, јесте наука-мајка ромологије, што изричито потврђује водећи немачки ромолог Бернхард Штрех (Bernhard Streck) пишући о етнологији  као дисциплини-мајци циганологије.[9] (Ђурић с пуно права указује да баратање називима „џипсологија“ – најраширеније у англосаксонском свету – и „циганологија“, које још преовладава у Немачкој и код Бугара, наших суседа, погрешно је и није политички коректно; ова именовања немају више никакву научну вредност, осим, ми додајемо, када се описује делатност неког ранијег ромолога.[10]) Дакако да су подстицаји долазили и из историје, лингвистике, књижевности, правних истраживања… али етнологији припада централна заслуга.

Је ли ромологија мултидисциплинарна или интердисциплинарна наука? Поједини су тврдили прво, а ја сам међу првима у литератури, колико ми је познато, тако одлучно истицао интердисциплинарност ромологије – сада уз то многи пристају.[11] У једном, често прештампаваном, есеју изричито велим:  „Ромологија, налик културологији и религиологији, јесте интердисциплинарна наука, што треба двојити од мултидисциплинарности.”[12] Јер, „ова одредница ’мулти’, дакако, подразумева више дисциплина које се паралелно могу бавити неким феноменом и предметом истраживања а да оне нужно не морају сарађивати као што локалне полиције појединих земаља сарађују са Интерполом. Ово ’мулти’ не мора то да подразумева, док префикс ’интер’ подразумева неку врсту прожетости и сарадње”.[13] Ромологија, јер је интердисциплинарна, јесте и синтетизирујућа наука.

Које је место социолошког приступа у ромологији као науци? Јесте да је етнологија дисциплина-мајка ромологије, но она се све више подвргава критици јер своди Роме, њихов живот и културу на фолклор, на нешто окамењено што долази из далеке или ближе прошлости, што спада у историјску старинарницу и дâ се показати на изложбама архивâ и музејâ. У њеном прилазу фали динамички моменат, развојна перспектива и брига о еманципаторким могућностима ромског етноса, а свака чињеница, па и истина о заједници Рома – томе нас је још подучавао Карл Маркс (Karl Marx) – једновремено садржи не само оно што јесте, већ и оно што може (и треба) да буде. У том смеру размишљања важно је Ђурићево резоновање по коме проучавања „која се своде на описивање и тумачење постојећег стања, не доприносе унапређењу наука, нити утичу на промену положаја Рома. Историја наука, нарочито друштвено-историјских, доказала је да ‘научно поље’ није ‘поље чистих и светих истина’“.[14] На научно-еманципаторском друму ромологије – бројни се неће сложити с мојим изричајем – залажем се за оно до чега ми је много стало: за тзв.социологизацију проучавања живота и обичаја Рома, која би требало да употпуни слику о њима – до сада првенствено долазећу из, сва је прилика, упрошћене етнолошке „камере“ – кад јој се не дâ да је преокрене. Социологија, као критичка наука par excellence, поседује големе потенцијале за испуњавање тог захтевног и уједно часног задатка.

У каквом су односу ромологија и ромистика? Изгледа да је и ова упитност задовољавајуће рашчишћена, јер сада се у тој релацији – према преовладавајућој систематизацији – ромологија јавља као наука-матица спрам ромистике: ромологија обухвата ромистику, која се даље грана на ромску филологију и ромску књижевност. Наравно да се укључивање и подвођење ромистике под ромологију некима не допада, посебице филолозима, али су они у мањини. За њих је проблематичан и сам назив „ромологија“ за науку о Ромима: она има да се зове „ромистика“.  (Већ сам известио о успутно саопштеном ми ставу о томе Љубише Јеремића, знаног књижевног теоретичара и дугогодишњег професора Филолошког факултета у Београду.)[15] Дотле Недељко Богдановић, исто филолог и деценијски професор Групе за српски језик и књижевност Филозофског факултета у Нишу, пишући вредан текст[16] у сврху терминолошког разумевања, боље схватајући „проблем“ и желећи да потпомогне изградњу и операционализацију професионалне номенаклатуре, коју је заиста неопходно врло брзо спровести, оштро раздваја ромологију од ромистике. Ипак ће бити – можда је то изузетак у случају науке о Ромима у поређењу са, примера ради, србистиком, кроатистиком, македонистиком, англистиком… – да је ромологија, као комплексна интердисциплинарна и синтетичка дисциплина, „кровна“ наука и за ромистику, да је стога у себе укључује (заједно са ромском филологијом и ромском књижевношћу), што апсолутно не спречава истовремену обострану универзитетску и професионалну институционализацију. [Ромистика ће се студирати и развијати на Филолошким факултетима, ромисти (дипломирани студенти – Роми и нероми, подразумева се) ће предавати ромски језик и књижевност, а научници, који се баве ромским језиком и књижевношћу, такође се могу звати ромистима – без грешке и ромолозима. Ромологија ће се учити и унапређивати пре свега на Филозофским факултетима, ромолози (свршени вискошколарци – Роми и нероми, свакако) радиће у адекватним јединицама, агенцијама и институцијама глобалног друштва – у социјално-економској сфери, правно-политичком пољу и области културе, а начници, који су окупирани целовитим изучавањем Ромског народа, такође су ромолози.]

На којим се теоријским претпоставкама темељи ромологија? За основе ромологије кандидујемо две теоријске парадигме[17] за које се надамо да нису међусобно искључиве, тј. ову сложену науку ослањамо на идеју интеркултурализма и Макса Вебера (Max Weber) шему социјалне стратификације. Претпостављам да Ромима одговара теорија и пракса интеркултурализма и безконфликтног напуштања положаја етно-класе.

Веза између интеркултурализма и Рома јесте давнашња: они су парадигма интеркултуралности. Зашто? Зато што је практични интеркултурализам, независно од скрупулозних теоријских распри, нешто што Роми већ вековима живе, свугде са другим етносима и културама. Прича о “узимању” и “давању”, о размени добара са окружењем, највидљивија је у културном подсистему. Роми као транскултурна и трансгранична група могу бити парадигматичан пример интеркултурне праксе, која, у њиховом случају, не мора бити рационално артикулисана и апсолвирана. Важније од тога јесте да се живи на интеркултуралистички начин: да се буде отворен за “друге” и “друкчије”, спреман за – употребимо терминологију Марсела Моса (Marcel Mauss) – размену дарова, примање и давање. Дакако, Роми, попут иних мањина с не тако јаким идентитетом, у размени више примају но што дају. Тај се раскорак смањује развојем и јачањем свеколиког идентитета. Стоји став да је залог опстанка и напредице мањина (и већина) размена. Историјски је наук: трају они који “дају и примају”, они који узму “нешто” и, креативно га пропуштајући кроз филтер сопственог идентитета, дарују друге, тј. уносе га у основу ширег културног идентитета.

Ромима одговара безконфлитно напуштање положаја етно-класе. У уређеним заједницама – вели Вебер – положај људи, као појединаца и припадника различитих колективитета, јесте одређенкласом, моћи и статусом, тј. трима големим и структуралним сегментима друштва: социјално-економским подручјем, правно-политичким пољем и сфером културе. То напросто значи да се ми делимо по богатству и економској снази, угледу који уживамо и моћи којом располажемо. Тако једни, чинећи узак круг људи, јесу пребогати и поседују више него што им треба – други, најбројнији, имају нешто и довољно за егзистенцију – док трећи немају ништа или имају врло мало, живе на ивици беде и зависе од социјалне потпоре. Неки су са привилегованим статусом, приписаним од стране заједнице, већина је просечно вреднована, а ту су и они без икаквог угледа, презрени и понижени. Постоје моћници у друштву који доносе кључне одлуке за све и о свима; гро људи није у прилици да демонстрира моћ, осим у непосредном окружењу – пуно је и појединаца без шанси да остваре своје интересе упркос отпору. У друштву нису сви равноправни, нити ће икада бити, али су једино Роми у свакој држави етно-класа, јер су они: „трећи“ који„немају ништа или имају врло мало, живе на ивици беде и зависе од социјалне потпоре“, „без икаквог угледа, презрени и понижен“ и „без шанси да остваре своје интересе упркос отпору“. У принципу, за нероме и друге слојне и етничке групе, важи да се отупљује неједнакост, тиме и међусобна конфликност, јер критеријуми раслојавања – образовање, професија, приход, стил живота, религија и конфесија, расна и етничка припадност, политичка снага и углед… – производе мултидимензионалну основу стратификације: „Сваки појединац заузима одређено мјесто с обзиром на сваки од тих критерија, а привилегираност у једном често се поништава с непривилегираношћу у другом (Иван Кувачић).“

Унајкраће речено, можда је Божидар Ђелић, потпредседник Владе Републике Србије и испред ње задужен за Декаду укључења Рома 2005-2015, онако неакадемски говорећи о прилазу решавања животних проблема Рома, понајбоље изразио суштину ромолошког односа према овој рањивој групи: „Комбинација ‘срца’ и ‘мозга’ јесте реалан приступ Ромима и само она има шансе на успех.“[18]

···

Било како, ромологија оправдано „куца на врата“ српске академске, тј. универзитетске заједнице и само час је дели од прижељкиваног признавања и равноправног чланства. Буде ли књига На коњу с лаптопом у бисагама – увод у ромолошке студије иоле принела остваривању тога циља, ни мање моје заслуге – ни веће личне радости.

Литература

Богдановић, Недељко 2009. „О неким терминолошким питањима ромологије и ромистике.“ Теме 33(2):551-555.

Đorđević, Dragoljub B. 1985. Sociološko istraživanje društvenih odnosa i regionalni razvoj. УNaučnoistraživački rad i njegova uloga u razvoju regiona Niš,  стр. 219-226. Niš: Regionalna privredna komora.

______. 2004. Методолошке недоумице проучавања ромске културе. У Етно-културолошки зборник, књ. IX,  стр. 103-107. Сврљиг: Етно-културолошка радионица.

______. 2005а. Uvod. У Rromanipe(n): o kulturnom identitetu Roma, uredila Davis, B., str. 13-20. Beograd: Care International.

______. 2005б. „О специјалистичким и магистарским ромолошким студијама.“ Теме 29(4):461-478.

______. 2006а. О специјалистичким и магистарским ромолошким студијама (У оквиру Центра за студије балканских култура Универзитета у Нишу). У Za studije balkanskih kultura, priredili Mitrović, Lj., Kristović, M. i D. Gavrilović, str. 65-86. Niš: Institut za sociologiju FF u Nišu.

______. 2006b. Romological School of Nis: Idea – Contributions – Perspective. У Нишка ромолошка школа: Библиографија 1996-2005, Тодоровић, Д., pp. 129-150. Ниш: Универзитетска библиотека “Никола Тесла”.

______. 2008. О чём должна позаботиться ромология?. В Роми України: із минулого в майбутнє, стр. 146–54. Київ: Національна Академія наук України.

______. 2009/10. На коњу с лаптопом у бисагама – увод у ромолошке студије. Ниш: Филозофски факултет (у штампи).

Đurić, Rajko 1987. Seoba Roma (krugovi pakla i venac sreće). Beograd: BIGZ.

______. 2006. Историја Рома: (пре и после Аушвица). Београд: Политика.

______. 2009. „Ромологија у процесу самоосвешћивања.“ Теме 33(2):541-549.

Ries, Johannes 2008. Writing (Different) Roma/Gypsies – Romani/Gypsy Studies and the Scientific Construction of Roma/Gypsies. In Roma-/Zigeunerkulturen in neuen Perspektiven; Romani/Gypsy Cultures in New Perspectives, edited by Jacobs, F. & Ries, J., pp. 267-291. Leipzig: Leipziger Universitätsverlag.

Sociološki rečnik 2007. Beograd: Zavod za udžbenike.

Streck, Bernhard 2008. Kulture der Zwischenräume – Grundfragen der Tsiganologie. In Roma -/Zigeunerkulturen in neuen Perspektiven / Romani/Gypsy Cultures in New Perspectives, Jacobs, F. & Ries, J. (eds.), pp. 21-47. Leipzig: Leipziger Universitätsverlag GmbH.

Tcherenkov, Lev & Laederich, Stéphane 2004a. The Rroma, Volume 1: History, Language, and Groups. Basel: Schwabe Verlag.

______. 2004b. The Rroma, Volume 2: Traditions and Texts. Basel: Schwabe Verlag.

Тодоровић, Драган 2006. Нишка ромолошка школа: библиографија 1996-2005. Ниш: Универзитетска библиотека „Никола Тесла“.

______. 2008. „Библиографија Нишке ромолошке школе 2006-2007.“ Теме 32(1)189-203.

Tomova, Ilona 2004. Preface. In Romas & Others – Others & Romas, pp. 1-4. Sofia: Institute for Social Values and Structures „Ivan Hadjiyski“.

Векман, Сага 2003. Проучване на финландските цигани: сьвет от една циганка (1983). В Циганите – интердисциплинарна антология, сьтавител Тонг, Д., стр.12-20. София: Кралица Маб.

Vukomanović, Milan 2004. Studije religije na srpskim univerzitetima. У Verske zajednice, mediji i demokratija, str. 126-129. Novi Sad: Novosadska novinarska škola.

У Доњем Комрену,                                                                           Писац

27. фебруара 2009.