Аутор: Филотеј Фарос
Страна: 122
► Остали детаљи

ПРЕДГОВОР

Живот је процес прожет разним околностима, ситуацијама, периодима, прекретницама и одлучујућим заокретима.

Квалитет људског живота и његова испуњеност зависе од тога колико познајемо све те елементе и како се суочавамо са њима. Неопходно је, дакле, да нађемо начин да се са њима упознамо.

Циљ овог дела је да постане један од тих начина. Из тог разлога, покушао сам да обухватим и проучим што је могуће више таквих животних ситуација …


Мирење са смрћу

Да бисмо на исправан начин ушли у процес старења, потребно је најпре да се помиримо са мишљу о смрти. Посебно, сопствене смрти. Наш живот има свој крај. Често чујемо како човек данас живи дуже него раније, али то није апсолутно тачно. У развијеним земљама, напредак медицине и добри хигијенски услови створили су услове да велики проценат људи доживи дубоку старост, али квалитет живота тог доба се погоршао.Стога је потребно да у средњем добу промислимо о квалитету живота који нас чека у старости.

Шта осећаш у односу на сопствену смрт? Питање није да ли ћеш умрети, већ како и када. Тешко нам је да прихватимо чињеницу да ћемо некада стићи до краја. Наша нелогична, но ипак, аутоматска реакција на то је: „Немогуће да ће се то збити са мном“. Разлог те нелогичне реакције је чињеница да је смрт и природна и неприродна. Животу који ми познајемо, потребна је смрт. Не умиру само људи. Сваки облик живота нестаје. Нема рађања без смрти, нити почетка без краја. Услед, генерално, већег броја рођења на свету, постоји проблем пренасељености – бар у неким деловима – која, затим, ствара проблем миграција. Ако би се то наставило, глад, загађеност животне околине и рат за опстанак би довели до повећања броја смрти, све док се однос броја рођења и смрти не би довео у равнотежу.

Ма колико да је смрт неопходна за живот, у нашим мислима сопствена смрт нам не изгледа нимало неопходна. Као што се не можемо сетити нашег почетка, исто тако нам је тешко да предвидимо и наш крај. Чини се да нам нешто у нашој подсвести говори да смо бесмртни. Мада бисмо, у случају да попуњавамо неки упитник о уверењима, то лако признали, наше понашање показује да се мучимо под теретом те илузије.

Без обзира на наше сумње у погледу сопствене смрти, две ствари су сигурне. Прва је да средње доба представља дефинитиван крај младости и сазревања. Сваки пут када губимо нешто вредно, осећамо тугу. То је потпуно природна и здрава реакција током суочавања са неким губитком. Туга има свој циљ. „Блажени који плачу, јер ће бити утешени“. Туга може излечити. Међутим, да би неко туговао на здрав начин, потребно је да директно изрази своја осећања неком другом, говорећи директно о осећају губитка. У нашој култури, за мушкарце је то прилично тешко. Два од три раније наведених примера у вези са особама код којих се страх од старости испољава преко других симптома, односила су се на мушкарце. То није случајност. Будући да осећају мањи притисак да буду јаке и чврсте, жене могу директније да изразе осећања која ствара неки губитак. Директно суочавање са тугом коју изазива губитак младости, помоћиће нам да повећамо могућности да тугу оставимо за собом. Кроз утеху у тузи за прошлошћу, јењаваће и страх од будућности, старости и смрти...

Ипак, ово не представља само лично, већ је истовремено и питање културе. У неким културама, средње доба и старост представљају узвишене вредности. То може изазвати потпуно другачије проблеме. Пошто се у центру наше културе налази младост, потцењују се оне вредности које су везане за зрелије доба. Треба да се успротивимо стављању нагласка на младост-успех-продуктивност, које је карактеристично за нашу културу. Можда смо могли да изађемо на крај са прихватањем тих вредности у првој половини живота, али би било катастрофално уколико бисмо их прихватили и у остатку живота. Оне, једноставно, не уносе квалитет у наш живот, који нам је сада неопходан. Карактеристичан пример уздизања ових вредности је да се чак и наше игре заснивају на антагонистичким тенденцијама поседовања. Не мислим само на спорт, већ и на игре са децом у кући, на пример, када играчи воде рат с циљем да постану владари читавог света. У свим тим играма доминира етос трећег Христовог искушења, где му се нуде сва царства света и њихова слава. Наравно, те игре су забавне и сви смо у њима учествовали, међутим, заснивају се, промовишу и учвршћују један систем вредности потпуно стран хришћанском етосу. Постоји једна породична игра коју је креирала Rheo Zakich из САД и која има веома добар назив: Ungame. У тој игри не постоје победници и губитници. Не постоји сакупљање поена, освајање области или стицање имовине. Не постоје тешке одлуке типа да ли послати противника на почетак игре, нити постоји унапред одређен завршетак игре. Као и у другим играма, играчи у Ungame-u бацају коцкице и померају фигуре на табли. Положај фигуре одређује коју карту добија играч, а карта предлаже неки од начина на који ће играч поделити нешто са другима. Уз помоћ игре Унгаме, можеш сазнати нешто о члановима твоје породице, што они иначе не би поделили са тобом. Осим тога, сви учесници добијају. Ова игра ће научити твоју децу и унуке какво задовољство може бити да поделиш нешто с другима, или да их саслушаш. Будући да деца од света одраслих неизбежно добијају двоструке поруке о вредностима и приоритетима, добро би било да науче барем једну породичну игру која ће код њих учврстити вредности везане за хришћански етос.

Осим окончања младости, постоји још једна сигурна чињеница која нас све чека. Живот који није удаљен од стварности и који је истовремено позитиван, треба да се налази у некој врсти хармоније са смрћу. Људи средњег доба треба да бирају оне вредности које узимају за озбиљно њихову смртност. „Јер овде немамо постојана града, него тражимо онај који ће доћи“ (Јевр. 13,14). Током једног путовања кроз Кападокију, посетио сам чувени Синасос, мали град са велелепним здањима, изузетног и очаравајућег архитектонског стила. На надвратнику једне од тих зграда урезане су у мермерну плочу ове речи: „Данас моја, сутра туђа, никада ничија“. Ве-ома брзо, натпис се показао пророчким. Три или четири године након што је завршена, ова зграда је прешла у својину новог власника кога првобитни највероватније није никада ни упознао. Да ли смо икада помислили како се неке наше, чак и неважне ствари, као што је неки комад одеће или пар удобних ципела, могу, после неколико дана, наћи у туђим рукама? Када бисмо размишљали на тај начин, вредности за које се опредељујемо и избори које чинимо би драстично подигли ниво нашег живота. А када би чланови једног друштва размишљали на тај начин, то друштво би, уместо да буде менажерија и пакао, постало рајско, јер би његови чланови постигли равнотежу између индивидуалног и заједничког интереса и између материјалних и духовних вредности. При избору вредности његови би чланови узимали озбиљно у обзир симптоме и симболе смрти, а пре свега болест, трагедију и неуспех.

Многи од људи, који пате од ових симптома, узвикнуће: „А, где је Бог у свему томе? Зашто дозвољава да се догађају такве трагедије?“ Мада би се могло рећи да је то здрав израз људске туге, ипак није у складу са хришћанским схватањем Бога. Бога кога је објавио Исус Христос, Бог чији је Син убијен на изразито груб и неправедан начин, и сам пати. Темељ наше вере је Христос који је распет и који је у агонији тражио да избегне такву смрт, али је на крају није избегао. Међутим, наша вера се не завршава са распетим Христом. Симптоми и симболи смрти се превазилазе васкрсењем. После крста долази васкрсење. Мада немамо „града који ће остати“, тежимо ка оном „који ће доћи“ (Јев. 13,14). Не можемо се ослонити на пролазне материјалне вредности, али можемо тежити духовним вредностима које су вечне. Наша хришћанска вера и њен реални приступ смрти (распети Христос), као и њен позитиван приступ животу (празан гроб), дају нам могућност да се помиримо са смрћу, као и да нађемо ослонац у животу. Човек има у себи, с једне стране, љубав према животу, с којом је везан страх од смрти и, с друге стране, подсвесни страх од живота и подсвесну жељу за смрћу. Ово колебање, наравно, отежава потврђивање живота. Хришћански је, међутим, да не осећаш одвратност према смрти, нити да је сматраш природном. Човек који је створен према обличју Божјем, не прихвата смрт као природан резултат живота, већ као средство његовог обнављања. Смрт је неопходна да би се одбацило болесно и направило место за оно што је здраво. Смрт служи животу када води васкрсењу. Смрт се, као човеков непријатељ, превазилази смрћу и васкрсењем Христовим. Ослањајући се на наша хришћанска уверења, бирамо вредности које су истовремено позитивне и реалне. Истинска жеља за животом садржи у себи и човекову спремност на смрт. Смрт можемо довести у хармонију са животом, јер је жаока смрти неутралисана смрћу и васкрсењем Христовим, а не зато што није било страха или бола.

Оријентација ка будућности насупрот нади у будућност

Као хришћани, надамо се животу тако испуњеном да превазилази смрт. Та нада је директно или индиреткно повезана са Христовим васкрсењем и преко њега, са нашим васкрсењем. Мада наше васкрсење видимо у вези са будућношћу, оно се на одређен начин остварује у садашњости и на тај начин се потврђује наше васкрсење у будућности. Павле описује хришћанина као некога ко је из смрти прешао у живот (Рим. 6, 13), а Јован описује вечни живот као садашње стање које нам је дато кроз спознају истинитог Бога (1Јн. 5, 20). Вера у васкрсење неминовно сједињује садашњост са будућношћу и будућност са садашњошћу. Зато што верујемо у васкрсење имамо наду у садашњости и зато што доживљавамо васкрсење у садашњости, имамо наду у будућност.

Супротно од временске подељености, вечно нема почетак и крај. „Један је дан пред Господом као хиљаду година, и хиљаду година као један дан“ (2Пт. 3, 8), пошто вечно нема димензија, нити ограничења, често се описује као вечна садашњост. Када смо оријентисани ка садашњем тренутку, у стању смо да прихватимо енигму вечног у времену. Вечно сада је оно што времену даје квалитативну димензију. Можемо чезнути за вечним из прошлости и да га прижељкујемо у будућности, али га спознајемо само у садашњости.

Парадоксално, смрт и његови симболи постају регулатори који човеку дају могућност да учврсти живот путем знања о његовим квалитативним димензијама. „Таштина је све људско што после смрти не остаје; не остаје богатство нити прати слава; јер кад смрт наиђе, све се то уништи“. „Где је према световном пристрашће? Где су мисли о пролазним стварима? Где су злато и сребро? Све је прах, све је пепео, све је сенка“. „Изађимо и видимо у гробовима да су наге кости човечје, храна црвима и смрад, и познајмо у чему су богатство, лепота, снага и благообличност“. „Сетих се пророка који је вапио: ја сам земља и пепео, и разазнах гробове и видех кости обнажене, и рекох: ко је дакле, цар или војник, или богат, или убог, или праведник или грешник“.

Они који су доживели изненадну, трагичну, поражавајућу и апсолутно непредвидиву смрт блиске особе, кроз бол који је та смрт изазвала могу јасније схватити шта је у животу истинско, а шта не. Трагедија им може помоћи да осете колико је битан садашњи моменат и да се према њему не треба односити као према припреми за неки будући циљ; кроз трагедију могу схватити да је радост због присуства људи који постоје у њиховом животу најбољи могући начин да искористе сваки тренутак постојања.

Када смо оријентисани ка будућности, губимо садашњи моменат, који је важнији за квалитет нашег живота од циља за који се боримо. Ако си доживео смрт драге особе, схваташ шта покушавам да опишем. Ако не, желим да ти се то не догоди, иако такво искуство помаже човеку да упореди и реално процени различите вредности у животу. Могуће је, наравно, да чујеш Божији глас и у тренутку када уживаш у благодатима, те да помоћу вере схватиш шта је то што има позитивно дејство на квалитет твог живота.

Када смо оријентисани ка сутрашњици, одлажемо ужитак све док не остваримо сутрашње циљеве. Сасвим је другачије живети у садашњости, са надом у будућност. Оријентисаност ка будућности ставља садашњост у други план. Мада није очигледно на први поглед, слично томе је нестрпљиво ишчекивање тренутка предаје. У оба случаја, садашњости се ускраћује њен посебни значај. Насупрот томе, живот у садашњости са надом у будућност обогаћује садашњост, зато што је отворен према будућности. Мада смо фокусирани на садашњост, истовремено смо у стању да је оставимо за собом, јер се крећемо у правцу одређеног циља.

Веома је важно да у средњем добу променимо оријентацију од будућности ка садашњости, уколико то нисмо учинили раније. У супротном, ко настави да живи и у старости оријентисан ка будућности, то је као да држи у руци темпирану бомбу. Шта очекује старе људе у будућности у друштву у коме за њих нема места? Лишени прилика од стране друштва а, понекад, и услед самог процеса старења, стари могу лако да се окрену прошлости. Размишљају и говоре о временима када су радили интересантне ствари и када су били значајни. Садашњост се и у овом случају ингорише.

Стари људи који живе у прошлости нису мање вредни жаљења од људи средњег доба коју живе у будућности. Старац које се сећа старих добрих времена, далеко је од стварности исто колико и средовечни човек који у будућност полаже све наде за задовољење и остварење. У суштини, онај који живи у прошлости може се осетити задовољнијим јер му прошлост, услед селективног памћења, може изгледати лепша него што је заиста била. Стари људи некада осећају веће задовољство сећајући се догађаја из прошлости, него када су их проживљавали.

Носталгија даје смисао садашњости, могућност за креирање успомена. То је цена коју у старости плаћају они који нису живели у садашњости. Ово нас не ослобађа дужности да покушамо да променимо начин на који се друштво односи према старим особама, да се боримо да и они добију своје место у друштвеним процесима. Истовремено, неопходно је да улажемо позитивно у сопствено треће доба, како бисмо у њему нашли наш циљ и смисао. Они који доживљавају васкрсење увек имају будућност и зато увек имају и садашњост. Зато је за хришћане свако животно доба златно доба – па и доба средњих година.

Превела са грчког Симонида Аргираку
извор: Каленић, бр. 5, 2017.