Страна: 334
► Остали детаљи

Препознају ли Срби разлику у бомбама које су пале на наше главе од Аустроугара 1914, од нациста ‘41, „савезника“ ‘44. и НАТО-ваца ‘99. године 20. века? Изузев ових последњих бомби које су имале осиромашени уранијум у себи, па и дан-данас убијају Србе, суштинске разлике између оних који бомбардују и њихових циљева према онима које убијају, нема. Сломити кичму Србима на Балкану – била је мисао која је водила и Аустроугаре у Првом светском рату, нацисте и њихове сателите на почетку и у току Другог светског рата, али и „наше савезнике“ Енглезе и Американце ‘44. и ‘99. године. Сви они су сматрали, како рече један британски агент, да се с победом Срба на Балкану остварује победа Истока над Западом, а то они, као западњаци, не могу себи да дозволе. Ни по коју цену.

Да Шпенглер није написао Пропаст Запада, можда Другог светског рата не би било, можда би се западњаци утопили у својој самозаљубљености и квазивеличини. Али, Шпенглерова књига им је била шамар отрежњења да морају нешто да ураде како би зауставили своју пропаст, макар морали да створе оног ружног и патуљастог Хитлера, баш онаквог какав им је био потребан у њиховом вишевековном планирању ширења на Исток. Оно што су за њих Руси на Истоку у макрополитичком, то смо ми Срби на Балкану у микрополитичком плану.

И тако, у овом нашем транзиционом ходу ка Западу, границе Србије се своде на оне које је Хитлер направио априла 1941. године. Остало је још да реше питање Рашке области и Прешевске долине и ето хитлеровске Србије некада, а сада Србије по мери Европске уније и Американаца.

Српске Двери, као патриотски и слободарски, самим тим антифашистички и антинацистички покрет у Срба, оставља траг својим ближњима и историји о нацистичким злоделима који су били, који јесу и који ће, на жалост, бити и осетити се, поново и поново, на нашој напаћеној српској кожи. Добро у целој причи је да коначно схватимо ко нас и зашто бије. Ако интелектуалци у Србији немају храбрости да примете, схвате и да јавно кажу и дигну свој глас против угњетавања, убијања и лаганог истребљивања српског народа, онда постају као они баварски професори који у својим лепо уређеним избама немо посматрају црни логорашки дим, чекајући сваки први дан у месецу да подигну своју ничим заслужену плату од нацистичких властодржаца.

Књига која је пред вама представља избор текстова који су објављени у 45. броју Двери српских „Нацизам и антинацизам – јуче, данас, сутра”. Велика потражња за часописом, као и, надам се, за књигом, показује да се рађа једна нова генерација Срба који знају ко нам је везивао, али и ко нам данас везује руке жицом и говори нам: „Los, los…”.

Наша пажња је усредсређена на демистификацију лажних митова антифашизма, на идеологе фашизма и нацизма, на њихове финансијере и ватиканске подржаваоце, на откривање истинитих разлога прављења болесне тоталитарне и деструктивне друштвене секте у централној Европи, на откривање англосаксонских намера, на улогу словенских народа у слому нацизма, као и на положај и страдање српског народа. Свакако, мета нашег проучавања фокусирала се и на данашње наследнике нацистичке идеологије који, нажалост, претендују да своје учитеље превазиђу у непочинствима која чине.

Ова књига, на крају, представља свећу воштаницу на знаним и незнаним гробовима недужно побијених Срба у 20. веку од тоталитарних идеологија: фашизма, нацизма, комунизма и данашњег корпоративног постглобализма.