ИЗ БЈЕЛИНЕ МИСЛИ ПЈЕСМА (ОНО „КОЈЕГ У СРЦУ НЕМАШ“

Могуће је да има и извјесне дозе нескромности у овоме што ћу рећи, али – сматрам да сам један оних ријетких добрих познавалаца пјесничког опуса Миће Савановића и, посебице, његовог умјетничког развојног пута, будући да сам већ више пута писао о његовим књигама или их, пак, ликовно опремао (што ће рећи да сам их пажљиво и сабрано ишчитавао).

Са те позиције могу да устврдим како се Савановић, након првих пјесничких окушавања, сигурно и храбро упутио оном „уском стазом“ пјесничкога сказа која, на тежи начин, засигурно успиње ка врху: Савановић ходи путем сажимања, редуковања и пјесничког апстраховања.

Већ у првој катавасији, Давид Псалмопјевац на једном мјесту вапије Богу: „…у тјескоби дај ми простор.“ На неки начин, пјесме у најновијој књизи Миће Савановића јесу тај и такав вапај. Или је још боље рећи како је пјесничка књига „Наднас“ тај стијешњени, тјескобни простор, та мала духовна тамница из које се извио крик који вапи простор.

Током рада (заједно са својом супругом) на ликовном обликовању Савановићеве књиге, спонтано, сасвим, се наметнула паралела са фасцинантним (у својој једноставности) сликарством великог Луча Фонтане.

Зашто?

Нема мудрости и нема велике спознаје која за собом неће оставити ожиљак – у човјековом уму или човјековој души. Свака се мудрост ожиљком плаћа. Иза сваке живодајне спознаје остаје нека рана. Баш као што се на платнима славнога Италијана отварају уздужни резови – отворене ране.

Мићо Савановић, исписујући своје пјесме, свјесно у себи отвара такве, исцјељујуће (да се послужимо једним оксиморонским склопом) ране, управо онако како су његови горштачки преци у болести расијецали сопствене вене како би „пустили крв“ и тако дошли до оздрављења.)