Аутори: Станислав Ракус ; превод са словачког Зденка Валент-Белић
Страна: 129
► Остали детаљи

Започињући своју јавну судбину као професор на факултету, Захаријаш убрзо страда као жртва сумњичења, достава, страха и притајене, али зато врло делатне репресије. Он због свега тога остаје без посла, али нипошто не остаје и без друштвеног надзора.
Удаљен са свог стварног посла на факултету и маргинализован на свом новом и привидном послу у позоришту, за који ће се убрзо показати да је врло привремен, јунак Станислава Ракуса посвећује се књижевности јер очекује да ће у могућем свету открити стајну тачку који није препознао, ни уобличио у стварном свету властитог живота.
Ракус на уверљив начин раскрива слојеве идеолошког друштва, показујући његове механизме, његова писана и неписана правила, а пре свега његов језик. Уместо непоновљивости и мноштвености, свакодневица постаје коначни израз сивила тоталитарне егзистенције.

Управо из тих разлога Ракус Ненаписани роман, обликован као укрштај стварног и могућег, приватног и друштвеног, романа у настајању и свакодневне хронике тоталитарне уравниловке, уметности и стварности, смешта у само неколико у основи затворених целина.

А над свим тим лебди слика вежбе одбране и заштите у којој се сви морају појавити као фигуре друштвене игре којој, у часу док у њој учествују, не могу открити смисао. Али, као што Ненаписани роман показује, управо да не би био активни учесник појединац мора да буде фигура.