Аутор: протојереј Никола Миловић
Страна: 202
► Остали детаљи

„У овим условима безизлазне духовне кризе неизбежно се поставља кључно питање погледа на свет: ако нема спасења, због чега живим? Ако се не појави некакав духовни одговор, живот се приближава крају, јер без Бога не само да је све дозвољено, него живот сам по себи нема вредности и смисла“, писао је отац Серафим Роуз још 1980. године, додајући: „Увиђајући реалност у том погледу – будући, дакле, заиста свесни онога што се у свету догађа ... морамо јасно и гласно да говоримо... и стално да понављамо: свет пропада – хајде да деламо, хајде да почнемо да будемо хришћани управо сада!“ Овоме треба додати и пророчке речи Архиепископа Аверкија Таушева, који је десетак година раније упозоравао оне који су хтели да слушају да долази „време исповедништва“, у коме треба да, уколико желимо да имамо активну и спасоносну улогу, негујемо у себи дух моралног хероизма, „дух сталног очекивања Другог доласка Господњег“, да водимо озбиљан молитвени живот, подржаван читањем Светог Писма и дела Светих Отаца, честим исповедањем и примањем Светог Причешћа. „Ми морамо да схватимо“, упозорава Архиепископ Аверкије, „да култура која нас окружује... непрестано насрће на нас: она има одређени ритам, одређену поруку коју нам преноси – поруку самообожавања, опуштања, повлачења, уживања у себи, одустајања од сваког размишљања о оном другом свету... Потребно је да узвратимо ударац, тако што ћемо тачно знати шта свет покушава да нам учини, и што ћемо формулисати и саопштити наш православни хришћански одговор на то“.

Најновији роман угледног младеновачког свештеника о. Николе Миловића, добро познатог нашој читалачкој јавности по изванредним приповеткама објављиваним превасходно на страницама духовних часописа, представља успео покушај да поделимо наше идеале са другима, да пружимо сведочанство, односно отворено и храбро исповедање хришћанске вере у временима нарастања духовне и моралне кризе човечанства у до сада незапамћеним димензијама.

Радња романа смештена је у доба прогона хришћана, доба у коме опипљиво препознајемо обележја веома догледне будућности. Главни јунак романа, млади конзерватор икона, смештен је због својих уверења у психијатријску установу, у којој му време протиче у сећањима на прошлост – своју, своје породице, пријатеља, свога родног града, али и на прошлост традиционалне хришћанске цивилизације која је затрта, згажена, исмејана и замењена поретком чија обележја читалац на сваком кораку већ увелико опажа. „Простор и време су напросто били смрвљени, као комад сувог хлеба у дечијој руци, а са њима и сама структура овог света... Стекао сам утисак да је неумољиви жрвањ космичког млина самлео читав свет у брашно од кога ће, верујем, Небески Млинар ускоро замесити Ново Небо и Нову Земљу“, казује главни јунак. „Несливено и нераздељиво“ – на страницама романа преплићу се прошлост и будућност, истанчани лиризам и кључна питања догматике Православне Цркве изложена на занимљив и приступачан начин (у дијалозима са доктором, али и у унутрашњим дијалозима и сећањима младог конзерватора, који собом оличава очување човека као иконе Божије, очување смисла живљења и вредности хришћанске цивилизације). По приповедачком поступку роман је близак делима, у нашој средини увелико афирмисаног, румунског православног писца Виргила Георгијуа. Он је, најкраће речено, мужевни позив на наше унутрашње васкрсење у временима цивилизацијског суноврата.