Аутор: Милован Јевтовић
Страна: 137
► Остали детаљи

Ашиковање

Људима никад памети доста, чак и када почну да старе:
Не пазе у шта године троше, а пазе у шта ће трошити паре.

И ја сам глупо потрошио
моје најљепше године ране,
Радио што су ми старији рекли, умјесто да радим све што ми бране.

А говорили ми „буди добар. Пази шта ће ти рећи свијет.“
Ја сам вам био послушно дијете, а имао сам двадесет пет.

„Неваљалих се окани жена,
не прави друштво бараби, пјанцу.“
Дуго сам моје немирно срце
ко љуто пашче држо на ланцу.

„Буди пристојан, миран и смјеран да ходаш земљом образа свијетла.“
Ја сам лијегао кад и кокоши,
а будио се прије пијетла.

А већ су хтјели да ме ожене кад ми је било двадесет двије
И није тога у селу било
ко ми дјевојку нашао није.

Кад одем, тако, на теферич,
то ми је једина забава била, нашле ми цуру тетка Душанка, дајџинца Коса и стрина Мила.

Мени за око бјеше запела црноока Јелена – Јела.
Стално јој гледам очи и вјеђе, и она мене гледа, ал’ рјеђе.
Кад Јела поглед на мене баци простријели груди ко ласер-зраци. Гдје Јелин поглед на мене пане остану двије прострелне ране.

Док скупљам храброст да Јели приђем, срце ми лупа – у њему зец.
Пробаћу, мислим, па шта год буде, можда ће да ми упали кец.

Кад – ето тетке, некакву води: Ево је, вели, ко горска вила.
Двадесет центи нижа од мене, а тежа исто толико кила.
Ходам са вилом, једва се вучем, у души пустош – у срцу лед: Још ме чекају ујна и стрина,
с њима и кума стала у ред.

Шутим и мислим, чему све ово? Са једном ходам, а другу волим,
Окренух једно три-четири круга, а онда рекох сљедећа – молим.

Проклињем себе што сам јање, што нисам барем црна овца?
А Јела љута крај мене прође
са једним Лемезом из Рајловца.

Кући се вратих несретан, јадан
тугујем наредну седмицу цијелу.
И фамилију родбини псујем,
зашто ми неко не нуди Јелу.