ЖИВЕТИ – МАКАР У ПЕСМИ – СМИСЛЕНО

Неоспорна предност за аутора је особеност – као претпоставка оригиналног виђења познате стварности и као тематска и поетолошка различитост његовог рукописа у домаћем или иностраном контексту. И због тога је за књижевност продуктиван (другачији) поглед детета, лудака али и животиње, и због тога у њој оживљвају предмети и обраћају нам се људским језиком, и због тога се непрестано мења начин поетског изражавања, иако теме (као што су смрт или љубав) од антике па све до данас остају исте, уз изузетак актуелних мотива који се односе на друштвени и технолошки развој.

Ладислав Чањи располаже врлином, која произлази из његове специфичне филозофирајуће нарави која му омогућава да свет проблематизује, али и да другачије, на свој начин, на њега укаже и да га прикаже. Упркос песимизму, који подсећа на филозофску концепцију Емила Сиорана, у Чањијевом стваралаштву можемо да уочимо и виталистичке ставове, који су парадоксално условљени, између осталог, и прихватањем сопствене пролазности, ништавила и празнине. Оригиналност његовог виђења делимично произлази из књижевног контекста у којем ствара. Чањи спада међу најзначајније словачке војвођанске песнике и текстописце, и мада је у периоду од 1993. до 2009. године живео у Словачкој, његове књиге су у том периоду излазиле у Бачком Петровцу и Новом Саду.

(…)

У Чањијевом стваралаштву можемо пронаћи многе конкретистичке инспирације, пре свега сродност са „аналитичком“ поетиком једног од најбољих словачких песника Јана Ондруша. У том контексту није могуће не споменути текстове Васка Попе које су конкретисти познавали и који су сигурно утицали и на Чањијеве песме. И у Чањијевој поезији се појављују и мотиви ране и ноже, месеца и лудила, али и трага, крста, огледала, кривице и немира, али у другачијем конктексту него код Ондруша. У складу са конкретистичкиом поетиком Чањи тематизује тело, осим лица и друге делове људског тела (ноге, руке, дојку, уши, срце, главу, колено, желудац, гркљан, потиљак, боре итд.). Телесност је мотивисана сензуалистичком поетиком (укључивањем чула и покрета у песме), али и дезинтеграцијом субјекта, који буквално тражи сам себе.

(…)

У Чањијевој поезији није могуће не приметити анималне мотиве везане за доминацију и субординацију.

Марта Сучкова