Autor: Dinko Gruhonjić
Strana: 204
► Ostali detalji

U zemlji „nemuštog jezika“ i dobro skrivanih a očiglednih istina, tabu-tema, grupnog prećutkivanja i „progona veštica“, retki su oni koji govore jasno, nekodirano, ne skrivajući stav

Zbirka novinskih eseja „Ničim izazvana zbirka“ novosadskog novinara Dinka Gruhonjića izašla je iz štampe u decembru 2012. godine.

U pitanju su, kako navodi urednik, pitki, provokativni, beskompromisni, „proročki” eseji.

Reč je o kolumnama koje je Gruhonjić objavljivao u periodu od 2002. do 2012. godine na portalima Autonomija (www.autonomija.info), E-novine (e-novine.com), nedeljniku Bulevar, kao i na svom blogu.

Dinko Gruhonjić je šef dopisništva Novinske agencije Beta za Vojvodinu, predavač na Odseku za medijske studije Filozofskog fakulteta u Novom Sadu, saradnik Radija Dojče vele (Deutsche Welle), urednik portala Autonomija, predsednik Nezavisnog društva novinara Vojvodine. Dobitnik je više prestižnih domaćih novinarskih priznanja, kao i priznanja za borbu za ljudska prava, za borbu protiv diskriminacije i za toleranciju.
Prenosimo tekst Nedima Sejdinovića o ovoj knjizi.

Umesto pogovora

Tačno je da je „u nas“ postalo uobičajeno da novinari doprinose inflaciji knjiga, bespoštednom trošenju papira, pakujući, manje ili više kritički, svoje kolumne u knjižno obličje. Može se valjda tako zaraditi koji dinar, a sigurno je tu i vera da knjiga pobeđuje efemernost novinskih ili internetskih zapisa. Postoje svakako zbirke novinskih eseja koje su ostavile značajan trag u našoj kulturi, kao što postoje i one koje, posle protoka vremena, deluju sasvim nerazumljive i nepotrebne, čak i ako ih opremite bezbrojnim fusnotama. Ko su čitaoci „uknjiženih“ kolumni, kome ili čemu one služe? Da li da nadomeste propust onih koji nisu pažljivo pratili medije ili su zalog za budućnost? Ili pak postoji i treća svrha: složene u knjigu mogu se čitati na drugačiji način, dobivši novi smisao?

Prikupljeni na jednom mestu, Dinkovi tekstovi daju mogućnost drugačijeg čitanja; meni je to očigledno, ali ne znam da li će to biti i čitaocu. U tom je smisao ovog mog obraćanja.

Svakako da nije bio cilj ukazati na „proročku“ dimenziju ovih novinskih eseja, jer predvideti propast Srbije i, pre svega, njenog društva odista nije bilo teško. Procesi „truljenja“ nikada suštinski i nisu zaustavljeni, ono što je započeto krajem osamdesetih traje i danas, uz mala odstupanja i lutanja. Moja mačka Petunija savršeno dobro zna da ću je nahraniti kada u ruci držim kesicu mačje hrane i uzimam tanjirić iz kuhinjskog ormarića. Nije za to potrebna neka genijalnost (mada je moja mačka genijalna!) već prosto iskustvo. Zašto ljudi na ovim prostorima ignorišu vlastito iskustvo, to je sasvim drugo pitanje.

U zemlji „nemuštog jezika“ i dobro skrivanih a očiglednih istina, tabu-tema, grupnog prećutkivanja i „progona veštica“, retki su oni koji govore jasno, nekodirano, ne skrivajući stav. To se može nazvati hrabrošću, ali možda je to u ovom slučaju sekundarno. Pre bih rekao da je u pitanju žeđ za istinom i pravdom, unutrašnji poriv koji ne umire ni u najstrašnijim okolnostima. Da, postoji recimo strah, godinama su „uterivali strah u kosti“, ali žeđ je jača, ona se probija kroz naslage straha kao kroz puding. Iskrena, i tako ljudska, i tako neobična kod nas, žeđ za istinom i pravdom u ovoj knjizi postaje sasvim opipljiva. Kontinuitet je uspostavljen. Beskompromisnost liči na ludilo, ali da li treba da se zbog toga brinemo?

Postoji tu još jedna stvar. U ovim tekstovima počesto odzvanjaju „teške reči“, koje uvo ovdašnje počesto odmah odbacuje ne želeći da prihvati njihov smisao. I oštra je tu kritika, na granici cinizma. U njima na prvi pogled dominira duh pesimizma i, čak, beznađa. Međutim, kada ih pročitamo, ovako složene i u poglavlja podeljene, mi zapravo vidimo da unutrašnji poriv koji Gruhonjića tera da rečima ide „uz očin“ zvaničnom poimanju stvarnosti – jeste duh nade. Možda zvuči paradoksalno, ali razmislite malo. Gde se krije nada u dobu beznađa? Da li nadu šire oni koji vas decenijama drže za maloumnike, i čije su ruke krvave koliko god ih ispirali? Da li se nada krije u posedu onih koji pijuckaju espreso u bašti kafea i prepričavaju priče u kojima su oni glavni junaci u borbi protiv ostatka zlog sveta? Da li se nada krije u onima kojima se život sveo na kompromis i koji uveravaju sebe i druge da stavovi koje iznose, a iz kojih je uglavnom proterana logika i dobar ukus, jeste proizvod dubokih promišljanja a ne pukog konformizma?

Ne, nadu potražite tamo gde su reči najoštrije i gde se stvar ne završava na njima. Dinko ne pristaje da mu oduzmu nadu, koliko god to pokušavali, godinama, smerno. Zato što zna: tamo gde nade nestane, svi bivaju čudovišta, a na vrhu „lanca ishrane“ nalaze se ona najveća.