Његош изнад Ловћена
Часни оци, браћо и сестре, даме и господо, драги пријатељи,
На почетку, хтео бих да се захвалим Епископу канадском, Господину Георгију, што ми је указао велику част да "Источник", угледна издавачка установа Епархије канадске, штампа ову малу књигу о великом Његошу.
Свети Владика Николај каже да Владика Његош "означава велики празник у животу Српства". Каже и да би пред Његошем заћутао и устао. И додаје да би пред њим био мали и кад устане.
Ако Свети Владика Николај каже да би пред Његошем заћутао и устао и да је пред њим мали и кад устане, можемо само да наслутимо колико је Његош велики пред Богом.
Овo је књига о Његошу и његовој задужбини, цркви Светог Петра Цетињског на Ловћену, односно о страдању Ловћена са храмом и прахом Његошевим.
У јуну 1845. године Његош је почео да гради цркву на Ловћену коју је посветио своме стрицу, Светом Петру Цетињском.
На самртном часу, 31. октобра 1851. године, Његош у аманету Црногорцима, како га је записао његов секретар и биограф војвода Милорад Медаковић, каже: "Ја хоћу да ме сараните у ону Цркву на Ловћену".
Од 1855. године "Прометеј поред чијих ногу ниједна Океанида није плакала", како је Његоша описао чувени француски путописац Ксавије Мармије, почивао је, по својој жељи, у цркви Светог Петра Цетињског.
Све што ће се касније догодити са храмом и прахом Његошевим везано је за његово српство и његов однос према римском папи.
Његошево српство је општепозната чињеница. По речима Светог Владике Николаја Његош је био дубоко осећајан човек који је у срећи свога народа тражио и налазио своју сопствену срећу.
У историји људског рода вероватно нико никада није толико патио за својим народом као Његош. Знао је често да каже: "Кад гођ Србин јаукне, и мене заболи".
Његошев однос према римском папи је, можда, мање позната чињеница. О томе у својој знаменитој књизи "Писма из Италије" сведочи Љубомир Ненадовић који је боравио заједно са Његошем у Риму априла 1851. године.
Тако можемо прочитати да Владика Његош никако није желео да иде код римског папе иако је папа рекао да ће га примити како год Његош жели.
Једном је на улицама Рима одбио да изађе из кола и поздрави папу (иако је то био и обичај и наредба) рекавши том приликом: "Ја не хоћу срамотити оно мало црногорскога народа. Нека иде папа својим путем, нека слази с кола ко му је до сада слазио, а владика црногорски заиста неће".
Христољубиви Владика Његош није желео да брука своје православно владичанско достојанство пред смртним човеком, римским папом. Знао је ловћенски Геније да смо ми Срби народ Христов а не папин.
Знао је то јер је био дубоко религиозан човек. Свети Владика Николај каже да "у новој српској историји нема личности која би се у погледу религиозности могла и издалека равнати с Његошем".
Преподобни Јустин Ћелијски каже да је Његош потпуно "византијски корен" и да "нема никакве везе са Западом".
Због наглашеног српства и одбијања да се поклони Ватикану, Владики Његошу су се два пута светили. Два пута су мали и зли људи рушили задужбину великом Његошу, једном од највећих људи у историји рода људског.
У књизи су детаљно описани прво рушење, прва обнова, друго рушење и иницијатива за другу обнову Његошевог храма.
Прво је окупаторска аустро-угарска власт, 12. августа 1916. године, оскрнавила цркву Светог Петра Цетињског, развалила Његошев гроб, извадила његове земне остатке и кришом их, током ноћи, пренела у Цетињски манастир.
Након Првог светског рата, Свети архијерејски сабор Српске православне цркве донео је, 19. новембра 1920. године, одлуку о обнови цркве Светог Петра Цетињског. На истом месту, од камена исте врсте, истог облика и величине као што је била.
Његошеви земни остаци пренети су у обновљену цркву на Ловћену 21. септембра 1925. године.
Други пут је власт Јосипа Броза, 1972. године, порушила цркву Светог Петра Цетињског са Христом Сведржитељем у олтару, иконама Светог Јована Владимира, Светог Василија Острошког, Светог Петра Цетињског и Светог Стевана Пиперског, прекопала Његошев гроб и оскрнавила његове земне остатке.
Оно што није успело аустро-угарском цару успело је аустро-угарском каплару!
На крају књиге, у додатку, дат је предиван текст свештеника Јована Пламенца о томе како је порушена црква на Ловћену. То је најинтересантнији део књиге јер о невиђеном злочину говоре директни извршиоци.
Уместо Његошеве задужбине постављен је фараонски Мештровићев маузолеј. Да би се сместило то чудовиште које подсећа на теретни камион са приколицом, врх Ловћена, свете српске планине, посечен је и скраћен за 9 метара надморске висине.
Тако то бива у животу када се мали људи докопају великих ствари. Или како то Његош генијално каже: "Високо ти свуд у нас главу диже празан клас!".
Његошев храм је духовна вертикала која спаја небо и земљу. Он нам говори ко смо, одакле смо и куда идемо.
Стара црногорска народна песма каже: "На Ловћену Његош спава, најмудрија српска глава". Рушењем цркве Светог Петра Цетињског, скрнављењем Његошевог гроба и гажењем Његошевог завета хтело се рећи: "На Ловћену Његош спава, римски папа нам је глава".
Да би се опрао грех против Његоша, грех против Бога и грех против природе, Ловћену треба вратити врх и на њему обновити цркву, на истом месту, од камена исте врсте, истог облика и величине као што је била, и у њу вратити Његошеве земне остатке.
Знамо шта је јунаштво, али знамо шта је и чојство. Чојство је не рушити и не понизити никога и ништа, па ни уметничко дело, чак ни антихришћанско такозвано уметничко дело проусташког вајара и архитекте Ивана Мештровића.
Једноставно, како је масонско-пагански маузолеј монтиран тако га треба размонтирати и пребацити на неко друго место прилагођено његовом коцкастом облику.
Мештровићев маузолеј је и ругло јединствено на планети Земљи: тунел на врху планине са више од четири стотине степеника кроз који бије ледена промаја, а у њему устајалост, мемла, прљавштина и оштар мирис мокраће.
Црква Светог Петра Цетињског и антихришћански маузолеј не могу заједно. Једно је храм Божији, а друго контејнер. Једно је светиња, а друго аветиња. Једно је лепота, а друго ругоба. Једно је понос, а друго понижење.
Маузолеј има смисао било где, једино му не одговара оно место где се сада налази. Црква Светог Петра Цетињског има смисао једино тамо где је Геније поставио Светитељу, односно Владика Његош Светом Петру Цетињском, у славу Божију.
др Иван Радовић
виши научни сарадник
Институт за нуклеарне науке "Винча"
На почетку, хтео бих да се захвалим Епископу канадском, Господину Георгију, што ми је указао велику част да "Источник", угледна издавачка установа Епархије канадске, штампа ову малу књигу о великом Његошу.
Свети Владика Николај каже да Владика Његош "означава велики празник у животу Српства". Каже и да би пред Његошем заћутао и устао. И додаје да би пред њим био мали и кад устане.
Ако Свети Владика Николај каже да би пред Његошем заћутао и устао и да је пред њим мали и кад устане, можемо само да наслутимо колико је Његош велики пред Богом.
Овo је књига о Његошу и његовој задужбини, цркви Светог Петра Цетињског на Ловћену, односно о страдању Ловћена са храмом и прахом Његошевим.
У јуну 1845. године Његош је почео да гради цркву на Ловћену коју је посветио своме стрицу, Светом Петру Цетињском.
На самртном часу, 31. октобра 1851. године, Његош у аманету Црногорцима, како га је записао његов секретар и биограф војвода Милорад Медаковић, каже: "Ја хоћу да ме сараните у ону Цркву на Ловћену".
Од 1855. године "Прометеј поред чијих ногу ниједна Океанида није плакала", како је Његоша описао чувени француски путописац Ксавије Мармије, почивао је, по својој жељи, у цркви Светог Петра Цетињског.
Све што ће се касније догодити са храмом и прахом Његошевим везано је за његово српство и његов однос према римском папи.
Његошево српство је општепозната чињеница. По речима Светог Владике Николаја Његош је био дубоко осећајан човек који је у срећи свога народа тражио и налазио своју сопствену срећу.
У историји људског рода вероватно нико никада није толико патио за својим народом као Његош. Знао је често да каже: "Кад гођ Србин јаукне, и мене заболи".
Његошев однос према римском папи је, можда, мање позната чињеница. О томе у својој знаменитој књизи "Писма из Италије" сведочи Љубомир Ненадовић који је боравио заједно са Његошем у Риму априла 1851. године.
Тако можемо прочитати да Владика Његош никако није желео да иде код римског папе иако је папа рекао да ће га примити како год Његош жели.
Једном је на улицама Рима одбио да изађе из кола и поздрави папу (иако је то био и обичај и наредба) рекавши том приликом: "Ја не хоћу срамотити оно мало црногорскога народа. Нека иде папа својим путем, нека слази с кола ко му је до сада слазио, а владика црногорски заиста неће".
Христољубиви Владика Његош није желео да брука своје православно владичанско достојанство пред смртним човеком, римским папом. Знао је ловћенски Геније да смо ми Срби народ Христов а не папин.
Знао је то јер је био дубоко религиозан човек. Свети Владика Николај каже да "у новој српској историји нема личности која би се у погледу религиозности могла и издалека равнати с Његошем".
Преподобни Јустин Ћелијски каже да је Његош потпуно "византијски корен" и да "нема никакве везе са Западом".
Због наглашеног српства и одбијања да се поклони Ватикану, Владики Његошу су се два пута светили. Два пута су мали и зли људи рушили задужбину великом Његошу, једном од највећих људи у историји рода људског.
У књизи су детаљно описани прво рушење, прва обнова, друго рушење и иницијатива за другу обнову Његошевог храма.
Прво је окупаторска аустро-угарска власт, 12. августа 1916. године, оскрнавила цркву Светог Петра Цетињског, развалила Његошев гроб, извадила његове земне остатке и кришом их, током ноћи, пренела у Цетињски манастир.
Након Првог светског рата, Свети архијерејски сабор Српске православне цркве донео је, 19. новембра 1920. године, одлуку о обнови цркве Светог Петра Цетињског. На истом месту, од камена исте врсте, истог облика и величине као што је била.
Његошеви земни остаци пренети су у обновљену цркву на Ловћену 21. септембра 1925. године.
Други пут је власт Јосипа Броза, 1972. године, порушила цркву Светог Петра Цетињског са Христом Сведржитељем у олтару, иконама Светог Јована Владимира, Светог Василија Острошког, Светог Петра Цетињског и Светог Стевана Пиперског, прекопала Његошев гроб и оскрнавила његове земне остатке.
Оно што није успело аустро-угарском цару успело је аустро-угарском каплару!
На крају књиге, у додатку, дат је предиван текст свештеника Јована Пламенца о томе како је порушена црква на Ловћену. То је најинтересантнији део књиге јер о невиђеном злочину говоре директни извршиоци.
Уместо Његошеве задужбине постављен је фараонски Мештровићев маузолеј. Да би се сместило то чудовиште које подсећа на теретни камион са приколицом, врх Ловћена, свете српске планине, посечен је и скраћен за 9 метара надморске висине.
Тако то бива у животу када се мали људи докопају великих ствари. Или како то Његош генијално каже: "Високо ти свуд у нас главу диже празан клас!".
Његошев храм је духовна вертикала која спаја небо и земљу. Он нам говори ко смо, одакле смо и куда идемо.
Стара црногорска народна песма каже: "На Ловћену Његош спава, најмудрија српска глава". Рушењем цркве Светог Петра Цетињског, скрнављењем Његошевог гроба и гажењем Његошевог завета хтело се рећи: "На Ловћену Његош спава, римски папа нам је глава".
Да би се опрао грех против Његоша, грех против Бога и грех против природе, Ловћену треба вратити врх и на њему обновити цркву, на истом месту, од камена исте врсте, истог облика и величине као што је била, и у њу вратити Његошеве земне остатке.
Знамо шта је јунаштво, али знамо шта је и чојство. Чојство је не рушити и не понизити никога и ништа, па ни уметничко дело, чак ни антихришћанско такозвано уметничко дело проусташког вајара и архитекте Ивана Мештровића.
Једноставно, како је масонско-пагански маузолеј монтиран тако га треба размонтирати и пребацити на неко друго место прилагођено његовом коцкастом облику.
Мештровићев маузолеј је и ругло јединствено на планети Земљи: тунел на врху планине са више од четири стотине степеника кроз који бије ледена промаја, а у њему устајалост, мемла, прљавштина и оштар мирис мокраће.
Црква Светог Петра Цетињског и антихришћански маузолеј не могу заједно. Једно је храм Божији, а друго контејнер. Једно је светиња, а друго аветиња. Једно је лепота, а друго ругоба. Једно је понос, а друго понижење.
Маузолеј има смисао било где, једино му не одговара оно место где се сада налази. Црква Светог Петра Цетињског има смисао једино тамо где је Геније поставио Светитељу, односно Владика Његош Светом Петру Цетињском, у славу Божију.
др Иван Радовић
виши научни сарадник
Институт за нуклеарне науке "Винча"
Детаљни подаци о књизи
Наслов: Његош изнад Ловћена
Издавач: Источник - Епархија канадска
Страна: 105 (cb)
Povez: meki
Писмо: ћирилица
Формат: 15x20.5 cm
Година издања: 2011
ИСБН:
Budite prvi koji će svoje mišljenje podeliti sa drugima (