Или цензура у библиотекарству и издаваштву

Књига Non imprimatur награђена је престижном наградом „Дејан Медаковић”

Цензура је феномен који прати човечанство од настанка, потом траје кроз читаво време његовог постојања, а онда осим тога има и особину преображавања, мимикрирања и прилагођавања. Дакле, може се рећи да је зензура универзална. Борба против ње траје исто онолико колико и она сама. Могућност да особа примени цензуру на самој себи чини је занимљивим феноменом, међутим најзанимљивије код цензуре је , вероватно, и способност да се примени на онога ко је до јуче и сам био цензор. Све наречене особине – универзалност, неуништивост, перманентност, трајност, прилагодљивост, свеопшта применљивост, иреверзибилност – чине је надасве интересантном темом којом ће се овај текст позабавити и покушати да је осветли.

Тема цензуре је, могло би се и тако рећи, безболна, што аутоматски ствара проблем приступа. Феномен који се овде покушава колико-толико расветлити тиче се пре свега области библиотекарства. Но, како је то област која је у веома јакој спрези с облашћу издаваштва, готово је немогуће не дотаћи је.

Посебно су истакнута драстична, институционална и ваниинституционална, суђења књигама и њиховим ауторима и драконске казне које су морали да претрпе. Поред чувених суђења Флоберу, Џојсу, Бодлеру, Лоренсу, Шилеру, наглашено светло пало је по суђењима која су највише уздрмала српску културну јавност –  Ивану Ивановићу и Гојку Ђогу.