Постоје људи који у својим душама носе годишња доба улица и фасада које се очас забеле снегом да би потом зацветале с пролећа багремом за лето засуто липом и пшеничним влатом ка јесени у дуњама зажутелим. Тај венац руја у сећању с вечним поменом Новог Сада уз намигнуто око Петроварадина украј ускомешаног шампања Дунава узноси времену Спасенија Сладојев.
У овом надахнутом певу има финог патоса са јасном позлатом душевног сјаја, топлог узноса у име образа града са његовим патњама и гордим вазнесењима за усхит да се траје у сећањима која не бледе ни у обрисима минулих трамваја, нити у плавим сенама Дунава са Салајком у чијим шоровима миришу најлепша пјенија о вину за град беле порте отворених звоника у име оних који грле, љубе и верују, и трају за асталом где је хлеб раван изласку сунца у трајању.
У Новом Саду, 30. априла 2016.
Милутин Ж. Павлов